Šta je krvni pritisak?
Srce je, kao što već znamo, pumpa koja izbacuje u krvotok krv što kruži kroz naše telo. Kada se leva komora srca zgrči, krv se potiskuje u arterije koje se šire da bi prihvatile pristiglu krv.
Ali arterije imaju mišićni sloj koji pruža otpor ovom pritisku i tako se iz njih krv istiskuje u manje sudove tela. Krvni pritisak je veličina pritiska na krv usled srčanog pumpanja i otpora arterijskih zidova.
Postoje dve vrste pritiska: maksimalni i minimalni. Maksimalni pritisak nastaje kada se leva srčana komora zgrči; on se zove sistolični ili gornji pritisak. Minimalni pritisak nastaje neposredno pre sledećeg otkucaja srca — naziva se dijastolični ili donji pritisak.
Za merenje krvnog pritiska lekar se obično služi jednim aparatom u kome se nalazi živin stub koji pod pritiskom raste ili pada. Pritisak se očitava u milimetrima visine živinog stuba. Prosečan sistolični pritisak mlade osobe iznosi oko 120 milimetara živinog stuba. Dijastolični pritisak iznosi oko 80 milimetara živinog stuba. Ove brojke se obično iskazuju kao 120/80.
Kada je krvni pritisak u ovim granicama, on obezbeđuje redovno snabdevanje organizma krvlju ne vršeći suvišan pritisak na zidove krvnih sudova. Ali postoje mnoga odstupanja od ovih vrednosti koja mogu da budu sasvim normalna.
Sa godinama, krvni pritisak postepeno raste sve dok u šezdesetoj godini života ne dostigne oko 140/87. Mnogi činioci utiču na krvni pritisak. Gojazne osobe često imaju viši pritisak nego osobe čija je telesna težina normalna. Zabrinutost, naprezanje, pa čak i položaj tela mogu da utiču na visinu krvnog pritiska.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
уторак, 23. март 2010.
Šta je puls? (Biologija)
Šta je puls?
Verovatno vam je stotinu puta opipavan puls. Sasvim je jednostavno opipati sopstveni ili tuđi puls.
Ruka se stavlja u opušteni položaj sa palcem okrenutim naviše. Medicinska sestra kažiprstom opipava puls na prednjoj strani ručnog zgloba u blizini palca. Otkucaji pulsa se broje jedan minut. Puls može isto tako da se opipa i na gornjoj strani stopala, na slepoočnici i duž bočnih strana vrata. Šta se pri tom broji i šta se opipava? Brzina pulsa pokazuje kolika je brzina kojom srce kuca a opipava se koliki je približno pritisak u priboru za krvotok.
U toku rada srca nastaju pauze. Za vreme pauze, zid aorte se grči. Ovo grčenje nagoni višak krvi (upravo primljene iz srca) da nastavi put kroz pribor za krvotok. Naizmenično širenje i skupljanje ili pulsiranje stvara talas koji prolazi kroz celokupni sistem arterija u organizmu. Pulsiranje arterija, koje se može osetiti na bilo kojoj arteriji opipljivoj kroz kožu, naziva se puls.
Pošto puls zavisi od grčenja srca, on nam govori o brzini srčanog rada. Brzina pulsa zavisi od potreba organizma za krvlju. Mali organizmi gube više toplote nego veliki te im je potrebna i brža cirkulacija krvi. Zato brzina pulsa malih ptica iznosi skoro 200 otkucaja u minutu! Mačke imaju brzinu pulsa 130, ljudi oko 75, konj 35, a slon samo 25.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Verovatno vam je stotinu puta opipavan puls. Sasvim je jednostavno opipati sopstveni ili tuđi puls.
Ruka se stavlja u opušteni položaj sa palcem okrenutim naviše. Medicinska sestra kažiprstom opipava puls na prednjoj strani ručnog zgloba u blizini palca. Otkucaji pulsa se broje jedan minut. Puls može isto tako da se opipa i na gornjoj strani stopala, na slepoočnici i duž bočnih strana vrata. Šta se pri tom broji i šta se opipava? Brzina pulsa pokazuje kolika je brzina kojom srce kuca a opipava se koliki je približno pritisak u priboru za krvotok.
U toku rada srca nastaju pauze. Za vreme pauze, zid aorte se grči. Ovo grčenje nagoni višak krvi (upravo primljene iz srca) da nastavi put kroz pribor za krvotok. Naizmenično širenje i skupljanje ili pulsiranje stvara talas koji prolazi kroz celokupni sistem arterija u organizmu. Pulsiranje arterija, koje se može osetiti na bilo kojoj arteriji opipljivoj kroz kožu, naziva se puls.
Pošto puls zavisi od grčenja srca, on nam govori o brzini srčanog rada. Brzina pulsa zavisi od potreba organizma za krvlju. Mali organizmi gube više toplote nego veliki te im je potrebna i brža cirkulacija krvi. Zato brzina pulsa malih ptica iznosi skoro 200 otkucaja u minutu! Mačke imaju brzinu pulsa 130, ljudi oko 75, konj 35, a slon samo 25.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kako se određuju krvne grupe? (Biologija)
Kako se određuju krvne grupe?
Svi ljudi nemaju istu krv. To je tek nedavno otkriveno, a sve do tada se krv, u hitnim slučajevima, davala neposrednom transfuzijom bez obzira na takozvane krvne grupe. Zbog toga je polovini bolesnika bilo još gore a mnogi su i umrli.
Istraživanja novijeg datuma pokazala su da postoje različite krvne grupe. Za određivanje krvnih grupa potrebna su crvena krvna zrnca davaoca i serum primaoca krvi. Serum je jedan deo krvne plazme. Šta se dešava kad se pomeša krv različitih grupa? Ako se jedna kap krvi koja pripada jednoj grupi doda krvi ili serumu neke druge krvne grupe, crvena krvna zrnca se slepljuju i to se naziva aglutinacija. U takvom slučaju obično se crvena krvna zrnca raspadaju, odnosno, nastaje hemoliza krvi. Eto zbog čega je važno određivanje krvnih grupa. Pomoću probe aglutinacije utvrđeno je da kod ljudi postoje četiri krvne grupe: 0, A, B i AB.
Crvena krvna zrnca grupe 0 ne aglutiniraju sa serumom nijedne grupe. Drugim rečima, krv grupe 0 može se davati svakome za potrebe transfuzije, bez obzira na njegovu krvnu grupu. Zato su ljudi sa grupom 0 poznati kao opšti davaoci krvi. U grupi AB serum ne aglutinira crvena krvna zrnca, nijedne grupe, tako da osobe sa ovom krvnom grupom mogu da prime krv bilo koje grupe. To su opšti primaoci krvi.
Svi mi nasleđujemo krvnu grupu i ne možemo je u toku života promeniti. Zanimljivo je zapažanje da širom naše planete postoji izvestan raspored krvnih grupa. Od zapada Evrope ka istoku opada broj osoba sa krvnom grupom A, dok raste broj ljudi koji imaju grupu B. U Engleskoj, 43 procenta ljudi ima grupu A, u SSSR-u 30, a u Iranu samo 15.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Svi ljudi nemaju istu krv. To je tek nedavno otkriveno, a sve do tada se krv, u hitnim slučajevima, davala neposrednom transfuzijom bez obzira na takozvane krvne grupe. Zbog toga je polovini bolesnika bilo još gore a mnogi su i umrli.
Istraživanja novijeg datuma pokazala su da postoje različite krvne grupe. Za određivanje krvnih grupa potrebna su crvena krvna zrnca davaoca i serum primaoca krvi. Serum je jedan deo krvne plazme. Šta se dešava kad se pomeša krv različitih grupa? Ako se jedna kap krvi koja pripada jednoj grupi doda krvi ili serumu neke druge krvne grupe, crvena krvna zrnca se slepljuju i to se naziva aglutinacija. U takvom slučaju obično se crvena krvna zrnca raspadaju, odnosno, nastaje hemoliza krvi. Eto zbog čega je važno određivanje krvnih grupa. Pomoću probe aglutinacije utvrđeno je da kod ljudi postoje četiri krvne grupe: 0, A, B i AB.
Crvena krvna zrnca grupe 0 ne aglutiniraju sa serumom nijedne grupe. Drugim rečima, krv grupe 0 može se davati svakome za potrebe transfuzije, bez obzira na njegovu krvnu grupu. Zato su ljudi sa grupom 0 poznati kao opšti davaoci krvi. U grupi AB serum ne aglutinira crvena krvna zrnca, nijedne grupe, tako da osobe sa ovom krvnom grupom mogu da prime krv bilo koje grupe. To su opšti primaoci krvi.
Svi mi nasleđujemo krvnu grupu i ne možemo je u toku života promeniti. Zanimljivo je zapažanje da širom naše planete postoji izvestan raspored krvnih grupa. Od zapada Evrope ka istoku opada broj osoba sa krvnom grupom A, dok raste broj ljudi koji imaju grupu B. U Engleskoj, 43 procenta ljudi ima grupu A, u SSSR-u 30, a u Iranu samo 15.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je to transfuzija krvi? (Biologija)
Šta je to transfuzija krvi?
Potreba za davanjem krvi javlja se iz mnogo razloga: ako je neko ranjen ili teško povređen, kada preti opasnost od smrti usled unutrašnjeg krvavljenja, zatim, ako je potrebno izvršiti operaciju a bolesnik je telesno iscrpljen, itd. Katkad je neophodno da se hitno nadoknadi izgubljena krv ili da se blagovremeno pojača otpornost. Ponekad pola litra ili litar krvi date u venu spasava život.
Ideja o transfuziji krvi nije nova. Još 1654. godine italijanski lekar Frančesko Foli pokušao je da izvrši transfuziju krvi sa jedne životinje na drugu. Docnije je bilo pokušaja transfuzije životinjske krvi ljudima, ali bez uspeha.
Danas je poznato da životinje jedne vrste ne prihvataju krv životinje neke druge vrste. Ona u suštini deluje kao otrov i uvek prouzrokuje smrt. Tek u toku prvog svetskog rata postignut je veliki napredak u oblasti davanja krvi. Tada se već znalo da se krv nekih ljudi ne može bez opasnosti davati drugim ljudima. To je dovelo do razvrstavanja krvi u četiri krvne grupe koje se određuju laboratorijskim metodama.
Krv davaoca mora da odgovara krvi primaoca, pa je zbog toga neophodno da se prethodno utvrdi krvna grupa i jednog i drugog. U bolnicama postoje takozvane „krvne banke“ u kojima se krv čuva na niskoj temperaturi, a daje se kada se ukaže potreba.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Potreba za davanjem krvi javlja se iz mnogo razloga: ako je neko ranjen ili teško povređen, kada preti opasnost od smrti usled unutrašnjeg krvavljenja, zatim, ako je potrebno izvršiti operaciju a bolesnik je telesno iscrpljen, itd. Katkad je neophodno da se hitno nadoknadi izgubljena krv ili da se blagovremeno pojača otpornost. Ponekad pola litra ili litar krvi date u venu spasava život.
Ideja o transfuziji krvi nije nova. Još 1654. godine italijanski lekar Frančesko Foli pokušao je da izvrši transfuziju krvi sa jedne životinje na drugu. Docnije je bilo pokušaja transfuzije životinjske krvi ljudima, ali bez uspeha.
Danas je poznato da životinje jedne vrste ne prihvataju krv životinje neke druge vrste. Ona u suštini deluje kao otrov i uvek prouzrokuje smrt. Tek u toku prvog svetskog rata postignut je veliki napredak u oblasti davanja krvi. Tada se već znalo da se krv nekih ljudi ne može bez opasnosti davati drugim ljudima. To je dovelo do razvrstavanja krvi u četiri krvne grupe koje se određuju laboratorijskim metodama.
Krv davaoca mora da odgovara krvi primaoca, pa je zbog toga neophodno da se prethodno utvrdi krvna grupa i jednog i drugog. U bolnicama postoje takozvane „krvne banke“ u kojima se krv čuva na niskoj temperaturi, a daje se kada se ukaže potreba.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto se krv zgrušava? (Biologija)
Zašto se krv zgrušava?
Mada zdrava osoba može da izgubi i čitavu trećinu ukupne količine svoje krvi pa ipak da ostane u životu, neprekidno krvavljenje ili gubitak krvi kada smo bolesni može da bude vrlo opasan.
Priroda nas je zaštitila od ove opasnosti time što je krv obdarila sposobnošću da se zgrušava. Ali, ako bi zgrušavanje nastalo u samom sistemu krvotoka, to bi moglo da bude isto toliko opasno. Kada se krv uspe u vrlo gladak ili podmazan stakleni sud, ona se neće zgrušati! Ako u krv uronite stakleni štapić, ona se opet neće zgrušati. Ali, kad biste uzeli drveni štapić, počelo bi zgrušavanje. Prema tome, izgleda da je potrebna neravna površina ili povreda krvnih sudova da bi počeo proces zgrušavanja krvi.
Najpre se u krvi pojavljuju vrlo fini konci jedne materije koja se zove fibrin. Ovi konci se pružaju u svim pravcima i obrazuju jednu vrstu mreže. Oni hvataju sva krvna zrnca kao što se u paukovu mrežu hvataju insekti. Na tom mestu krv prestaje da se kreće i pretvara se u neku vrstu jezerca sa ustajalim krvnim zrncima.
Fibrinski konci su čvrsti i vrlo elastični te drže krvna zrnca spojena u ugrušak. Ugrušak krvi je čep koji priroda stvara da bi nas zaštitila od gubitka krvi. Vreme zgrušavanja krvi nije isto kod svih ljudi. Ima ljudi čija se krv zgrušava veoma sporo ili se uopšte ne zgrušava. Ovo oboljenje se naziva hemofilija.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Mada zdrava osoba može da izgubi i čitavu trećinu ukupne količine svoje krvi pa ipak da ostane u životu, neprekidno krvavljenje ili gubitak krvi kada smo bolesni može da bude vrlo opasan.
Priroda nas je zaštitila od ove opasnosti time što je krv obdarila sposobnošću da se zgrušava. Ali, ako bi zgrušavanje nastalo u samom sistemu krvotoka, to bi moglo da bude isto toliko opasno. Kada se krv uspe u vrlo gladak ili podmazan stakleni sud, ona se neće zgrušati! Ako u krv uronite stakleni štapić, ona se opet neće zgrušati. Ali, kad biste uzeli drveni štapić, počelo bi zgrušavanje. Prema tome, izgleda da je potrebna neravna površina ili povreda krvnih sudova da bi počeo proces zgrušavanja krvi.
Najpre se u krvi pojavljuju vrlo fini konci jedne materije koja se zove fibrin. Ovi konci se pružaju u svim pravcima i obrazuju jednu vrstu mreže. Oni hvataju sva krvna zrnca kao što se u paukovu mrežu hvataju insekti. Na tom mestu krv prestaje da se kreće i pretvara se u neku vrstu jezerca sa ustajalim krvnim zrncima.
Fibrinski konci su čvrsti i vrlo elastični te drže krvna zrnca spojena u ugrušak. Ugrušak krvi je čep koji priroda stvara da bi nas zaštitila od gubitka krvi. Vreme zgrušavanja krvi nije isto kod svih ljudi. Ima ljudi čija se krv zgrušava veoma sporo ili se uopšte ne zgrušava. Ovo oboljenje se naziva hemofilija.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kakvu ulogu imaju bela krvna zrnca? (Biologija)
Kakvu ulogu imaju bela krvna zrnca?
Belih krvnih zrnaca ima u krvi skoro 900 puta manje nego crvenih.
Mada su crvena zrnca daleko brojnija u krvi i daju joj svoju boju, bela krvna zrnca imaju isto tako značajnu ulogu. Bela krvna zrnca se još nazivaju leukociti.
Najbrojniji leukociti su granulociti. Ove ćelije prelaze u krv i izlaze iz nje na onom mestu na kome su se sakupile klice ili gde je povređeno tkivo. Neke od njih, koje nazivamo neutrofili, uvlače u sebe bakterije i uništavaju ih. Leukociti stvaraju materije koje vare i omekšavaju mrtvo tkivo i obrazuju gnoj.
Druga bela krvna zrnca se zovu limfociti. Njihov broj se često povećava kada se u telu duže vreme održava neka infekcija. Ona su sastavni deo telesnog mehanizma za borbu protiv infekcija, tako da je njihova uloga, kao što vidite, veoma važna.
Treća vrsta belih krvnih zrnaca su monociti. Ove ćelije, zajedno sa drugim ćelijama u tkivima, imaju sposobnost da prihvataju delove mrtve materije. One mogu takođe da okruže neku materiju, kao što je prašina i da je spreče da dođe u dodir sa zdravim ćelijama tkiva.
Iako su bela krvna zrnca tako potrebna organizmu, ipak nije dobro kad ih ima suviše.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Belih krvnih zrnaca ima u krvi skoro 900 puta manje nego crvenih.
Mada su crvena zrnca daleko brojnija u krvi i daju joj svoju boju, bela krvna zrnca imaju isto tako značajnu ulogu. Bela krvna zrnca se još nazivaju leukociti.
Najbrojniji leukociti su granulociti. Ove ćelije prelaze u krv i izlaze iz nje na onom mestu na kome su se sakupile klice ili gde je povređeno tkivo. Neke od njih, koje nazivamo neutrofili, uvlače u sebe bakterije i uništavaju ih. Leukociti stvaraju materije koje vare i omekšavaju mrtvo tkivo i obrazuju gnoj.
Druga bela krvna zrnca se zovu limfociti. Njihov broj se često povećava kada se u telu duže vreme održava neka infekcija. Ona su sastavni deo telesnog mehanizma za borbu protiv infekcija, tako da je njihova uloga, kao što vidite, veoma važna.
Treća vrsta belih krvnih zrnaca su monociti. Ove ćelije, zajedno sa drugim ćelijama u tkivima, imaju sposobnost da prihvataju delove mrtve materije. One mogu takođe da okruže neku materiju, kao što je prašina i da je spreče da dođe u dodir sa zdravim ćelijama tkiva.
Iako su bela krvna zrnca tako potrebna organizmu, ipak nije dobro kad ih ima suviše.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta su crvena krvna zrnca? (Biologija)
Šta su crvena krvna zrnca?
Kad krv prolazi kroz pluća, kiseonik se vezuje sa hemoglobinom crvenog krvnog zrnca. Crveno krvno zrnce nosi kiseonik kroz arterije i kapilare svim ćelijama tela. Ugljen-dioksid iz ćelija tela odlazi kroz vene u pluća na isti način, kombinovan uglavnom sa hemoglobinom.
Odakle potiču ova zrnca? Očigledno, „fabrika“ u kojoj se stvara tako ogromna količina zrnaca — koštana srž — mora imati neverovatnu sposobnost proizvodnje — a naročito kada se uzme u obzir da se pre ili kasnije svako od ovih zrnaca raspada i zamenjuje novim! Jer crvena krvna zrnca žive samo oko četiri meseca a onda se raspadaju, većinom u slezini.
Čovečja koštana srž se prilagođava njegovim potrebama za kiseonikom. Na velikim visinama ona proizvodi više crvenih krvnih zrnaca, a na malim visinama manje. Ljudi koji žive na planinskim vrhovima mogu da imaju skoro dvostruko veći broj crvenih krvnih zrnaca nego ljudi koji žive na obali mora!
Broj i veličina crvenih krvnih zrnaca jednog živog bića zavise od njegove potrebe za kiseonikom. Crvi nemaju krvnih zrnaca. Hladnokrvne životinje — vodozemci — imaju velika i relativno malobrojna krvna zrnca u svojoj krvi. Male, toplokrvne životinje koje žive u planinskim predelima imaju najveći broj crvenih krvnih zrnaca.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kad krv prolazi kroz pluća, kiseonik se vezuje sa hemoglobinom crvenog krvnog zrnca. Crveno krvno zrnce nosi kiseonik kroz arterije i kapilare svim ćelijama tela. Ugljen-dioksid iz ćelija tela odlazi kroz vene u pluća na isti način, kombinovan uglavnom sa hemoglobinom.
Odakle potiču ova zrnca? Očigledno, „fabrika“ u kojoj se stvara tako ogromna količina zrnaca — koštana srž — mora imati neverovatnu sposobnost proizvodnje — a naročito kada se uzme u obzir da se pre ili kasnije svako od ovih zrnaca raspada i zamenjuje novim! Jer crvena krvna zrnca žive samo oko četiri meseca a onda se raspadaju, većinom u slezini.
Čovečja koštana srž se prilagođava njegovim potrebama za kiseonikom. Na velikim visinama ona proizvodi više crvenih krvnih zrnaca, a na malim visinama manje. Ljudi koji žive na planinskim vrhovima mogu da imaju skoro dvostruko veći broj crvenih krvnih zrnaca nego ljudi koji žive na obali mora!
Broj i veličina crvenih krvnih zrnaca jednog živog bića zavise od njegove potrebe za kiseonikom. Crvi nemaju krvnih zrnaca. Hladnokrvne životinje — vodozemci — imaju velika i relativno malobrojna krvna zrnca u svojoj krvi. Male, toplokrvne životinje koje žive u planinskim predelima imaju najveći broj crvenih krvnih zrnaca.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je krvna plazma? (Biologija)
Šta je krvna plazma?
Od ukupne količine krvi, otprilike 55 procenata sačinjava plazma, bistra, bledožućkasta tečnost. Posle jela, male loptice masti lebde u plazmi i ona dobija mlečni izgled. Zato ne treba jesti pre uzimanja krvi za pregled.
Plazma je kao reka koja prenosi materije važne za život: svarene hranljive materije od zidova tankog creva do telesnih tkiva, a takođe suvišne materije iz tkiva u bubrege.
Ali, to je samo jedan deo posla koji obavlja plazma. Ona prenosi antitela koja stvaraju otpornost prema bolestima. hormone koji regulišu razne funkcije tela i deo ugljen-dioksida iz tkiva u pluća. Plazma sadrži nekoliko stotina različitih materija.
Pored ovih materija. Plazma sadrži vodu — oko 91 procenat, belančevine — 7, i mineralne soli — 0,9. Soli i belančevine su vrlo važne za održavanje potrebne ravnoteže između vode u tkivima i u krvi. Mineralne soli u plazmi vrše i druge životno značajne funkcije. Plazma dobija mineralne soli iz hrane koju unosimo.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Od ukupne količine krvi, otprilike 55 procenata sačinjava plazma, bistra, bledožućkasta tečnost. Posle jela, male loptice masti lebde u plazmi i ona dobija mlečni izgled. Zato ne treba jesti pre uzimanja krvi za pregled.
Plazma je kao reka koja prenosi materije važne za život: svarene hranljive materije od zidova tankog creva do telesnih tkiva, a takođe suvišne materije iz tkiva u bubrege.
Ali, to je samo jedan deo posla koji obavlja plazma. Ona prenosi antitela koja stvaraju otpornost prema bolestima. hormone koji regulišu razne funkcije tela i deo ugljen-dioksida iz tkiva u pluća. Plazma sadrži nekoliko stotina različitih materija.
Pored ovih materija. Plazma sadrži vodu — oko 91 procenat, belančevine — 7, i mineralne soli — 0,9. Soli i belančevine su vrlo važne za održavanje potrebne ravnoteže između vode u tkivima i u krvi. Mineralne soli u plazmi vrše i druge životno značajne funkcije. Plazma dobija mineralne soli iz hrane koju unosimo.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta je krv? (Biologija)
Šta je krv?
Krv je tečnost neophodna za život. Ona teče kroz arterije, kapilare i vene našeg tela, a sastoji se od tečnog dela koji se zove plazma i krvnih zrnaca koja plove u plazmi. U telu odrasle osobe ima oko 6,5 litara krvi.
Krv je najsavršeniji prenosni sistem: ona donosi hranu i kiseonik svakoj ćeliji, odnosi štetne proizvode, raznosi hormone i druge materije, pomaže organizmu da se bori protiv infekcije i da podešava telesnu tollotu.
Krvnih zrnaca ima tri vrste. To su: crvena krvna zrnca, koja daju krvi crvenu boju i prenose kiseonik, bela krvna zrnca, kojih ima nekoliko vrsta i čiji je zadatak da se bore protiv infekcije, i najzad, krvne pločice koje pomažu zgrušavanje krvi i na taj način sprečavaju suvišno krvavljenje i gubitak krvi iz povređenog krvnog suda.
Sva krvna zrnca stvaraju se u koštanoj srži. Ako pogledate otvorenu kost, videćete u njenoj šupljini crvenkasto-sivu sunđerastu materiju. Pod mikroskopom u njoj se vidi mreža krvnih sudova i vlakana vezivnog tkiva, između kojih se nalaze bezbrojne, krupne ćelije srži gde se stvaraju krvna zrnca.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Krv je tečnost neophodna za život. Ona teče kroz arterije, kapilare i vene našeg tela, a sastoji se od tečnog dela koji se zove plazma i krvnih zrnaca koja plove u plazmi. U telu odrasle osobe ima oko 6,5 litara krvi.
Krv je najsavršeniji prenosni sistem: ona donosi hranu i kiseonik svakoj ćeliji, odnosi štetne proizvode, raznosi hormone i druge materije, pomaže organizmu da se bori protiv infekcije i da podešava telesnu tollotu.
Krvnih zrnaca ima tri vrste. To su: crvena krvna zrnca, koja daju krvi crvenu boju i prenose kiseonik, bela krvna zrnca, kojih ima nekoliko vrsta i čiji je zadatak da se bore protiv infekcije, i najzad, krvne pločice koje pomažu zgrušavanje krvi i na taj način sprečavaju suvišno krvavljenje i gubitak krvi iz povređenog krvnog suda.
Sva krvna zrnca stvaraju se u koštanoj srži. Ako pogledate otvorenu kost, videćete u njenoj šupljini crvenkasto-sivu sunđerastu materiju. Pod mikroskopom u njoj se vidi mreža krvnih sudova i vlakana vezivnog tkiva, između kojih se nalaze bezbrojne, krupne ćelije srži gde se stvaraju krvna zrnca.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Šta su arterije, vene i kapilari? (Biologija)
Šta su arterije, vene i kapilari?
Nigde u svetu ne postoji sistem transporta čiji se učinak može uporediti sa učinkom sistema za krvotok u čovečjem telu.
Veliki putevi i auto-putevi svih vrsta povezuju velike gradove da bi u njih mogla da se dopremi hrana i drugi potreban materijal. Takvi veliki putevi u telu su arterije — sudovi koji odvode krv iz srca, i vene, kroz koje se krv vraća u srce.
Međutim, i malim gradovima i selima takođe su potrebni hrana i snabdevanje. Mali putevi i ulice dopiru do sela i kuća, kao što kapilari u čovečjem telu dopiru do najmanje ćelije.
Arterije leže duboko u tkivima, osim u predelu ručnog zgloba, na gornjoj strani stopala, na slepoočnici i na bočnim stranama vrata. Na ma kom od ovih mesta može se opipati puls, što je za lekara veoma važno.
Najveće arterije imaju zaliske na mestu na kome izlaze iz srca. Ove sudove grade mnoga elastična vlakna i mišići koji mogu da se šire i skupljaju. Arterijska krv je svetlocrvene boje i kreće se kroz arterije u talasima.
Vene leže bliže površini kože; krv je u njima tamnije boje i kreće se ravnomernije; one imaju zaliske na određenim rastojanjima celom dužinom svoga toka.
Daleko od srca, u svim delovima tela, veliki krvni sudovi postaju sićušni, tanki kao vlas, i zovu se kapilari. Kapilar je 50 puta tanji od najtanje čovečje vlasi! On je tako tanak da krvna zrnca prolaze kroz kapilar samo jedno za drugim, što znači da krv prolazi kroz kapilare vrlo sporo.
Šta se događa kada krv protiče kroz neki kapilar? Krv ne napušta kapilar, ali zid kapilara je vrlo tanak i sastoji se od samo jednog sloja ćelija. Kroz ovaj zid krv predaje svoj kiseonik okolnim tkivima, a zauzvrat prima ugljen-dioksid koji oslobađaju tkiva oko tog kapilara. Istovremeno iz krvi prelaze druge materije koje obezbeđuju ishranu tkiva, a štetni proizvodi ulaze u kapilar.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Nigde u svetu ne postoji sistem transporta čiji se učinak može uporediti sa učinkom sistema za krvotok u čovečjem telu.
Veliki putevi i auto-putevi svih vrsta povezuju velike gradove da bi u njih mogla da se dopremi hrana i drugi potreban materijal. Takvi veliki putevi u telu su arterije — sudovi koji odvode krv iz srca, i vene, kroz koje se krv vraća u srce.
Međutim, i malim gradovima i selima takođe su potrebni hrana i snabdevanje. Mali putevi i ulice dopiru do sela i kuća, kao što kapilari u čovečjem telu dopiru do najmanje ćelije.
Arterije leže duboko u tkivima, osim u predelu ručnog zgloba, na gornjoj strani stopala, na slepoočnici i na bočnim stranama vrata. Na ma kom od ovih mesta može se opipati puls, što je za lekara veoma važno.
Najveće arterije imaju zaliske na mestu na kome izlaze iz srca. Ove sudove grade mnoga elastična vlakna i mišići koji mogu da se šire i skupljaju. Arterijska krv je svetlocrvene boje i kreće se kroz arterije u talasima.
Vene leže bliže površini kože; krv je u njima tamnije boje i kreće se ravnomernije; one imaju zaliske na određenim rastojanjima celom dužinom svoga toka.
Daleko od srca, u svim delovima tela, veliki krvni sudovi postaju sićušni, tanki kao vlas, i zovu se kapilari. Kapilar je 50 puta tanji od najtanje čovečje vlasi! On je tako tanak da krvna zrnca prolaze kroz kapilar samo jedno za drugim, što znači da krv prolazi kroz kapilare vrlo sporo.
Šta se događa kada krv protiče kroz neki kapilar? Krv ne napušta kapilar, ali zid kapilara je vrlo tanak i sastoji se od samo jednog sloja ćelija. Kroz ovaj zid krv predaje svoj kiseonik okolnim tkivima, a zauzvrat prima ugljen-dioksid koji oslobađaju tkiva oko tog kapilara. Istovremeno iz krvi prelaze druge materije koje obezbeđuju ishranu tkiva, a štetni proizvodi ulaze u kapilar.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kako krv cirkuliše? (Biologija)
Kako krv cirkuliše?
Sasvim uprošćeno rečeno, krv cirkuliše zato što je srce potiskuje kao pumpa. Arterije i vene su cevi kroz koje se krv raznosi. Krv struji i prenosi kiseonik iz pluća i hranljive materije iz organa za varenje u ostale delove tela, a odnosi ugljen-dioksid i nepotrebne materije iz tkiva.
Krvni sudovi su u stvari dva sistema cevi, od kojih je jedan veliki, a drugi mali. Nazivamo ih: veliki i mali krvotok. Oba su povezana sa srcem, „pumpom“, ali međusobno nisu spojena. Mali krvotok vodi od srca do pluća i nazad, a veliki ide iz srca u razne delove tela i vraća se opet u srce.
Krvni sudovi se zovu arterije, vene i kapilari. Arterije odnose krv iz srca, a vene je tamo vraćaju. Kapilari su mreža najsitnijih krvnih sudova koja povezuje venski i arterijski krvotok.
A sada reč-dve o „pumpi“ — srcu. Ono se može uporediti sa dvojnom zgradom na sprat. Spratu odgovaraju desna i leva pretkomora, a prizemlju desna i leva komora.
Postoje „vrata“ zvana zalisci između pretkomore i komore na svakoj strani, ali nijedna između dveju „kuća“. Postoje isto tako izlazna vrata obeju komora koja vode u arterije i ulazna vrata koja vode iz vena u pretkomore. Sva vrata u zdravom srcu dobro se zatvaraju, zato što krv, jednom istisnuta iz srca, ne sme da se vrati kroz isti otvor. Zalisci se otvaraju i zatvaraju sa svakim udarom srca.
Ako bismo pratili put krvi kroz celo telo, zapazili bismo ovo: krv sa kiseonikom iz pluća dolazi u levu pretkomoru (na „sprat“). Odatle prelazi u levu komoru (u „prizemlje“), a zatim u jednu veliku arteriju koja se zove aorta. Ona sa svojim granama odvodi krv u sve organe i delove tela.
Kroz kapilare krv prelazi iz najmanjih arterija u najmanje vene. Odatle teče sve većim i većim venama, a iz creva, slezine, i želuca prolazi prvo kroz jetru i najzad se sva krv sakuplja u desnoj pretkomori srca. Odatle prelazi u desnu komoru, a iz nje u arterije koje vode u pluća. Tamo se ona oslobađa ugljen-dioksida i izvesnog dela vode, a umesto toga uzima kiseonik. Tada je spremna da se vrati u levu pretkomoru i čitav proces počinje iznova.
Srce odrasle osobe ima veličinu stisnute pesnice, a teži oko 300 grama, pa ipak, ono za 24 časa proizvede energiju dovoljnu da se podigne oko 70 tona ili jedna lokomotiva na 33 cm iznad zemlje!
U toku dana srce se 100.000 puta zgrči i opusti. Srce odraslog muškarca za 24 časa ispumpa 16,5 litara krvi.
Sasvim uprošćeno rečeno, krv cirkuliše zato što je srce potiskuje kao pumpa. Arterije i vene su cevi kroz koje se krv raznosi. Krv struji i prenosi kiseonik iz pluća i hranljive materije iz organa za varenje u ostale delove tela, a odnosi ugljen-dioksid i nepotrebne materije iz tkiva.
Krvni sudovi su u stvari dva sistema cevi, od kojih je jedan veliki, a drugi mali. Nazivamo ih: veliki i mali krvotok. Oba su povezana sa srcem, „pumpom“, ali međusobno nisu spojena. Mali krvotok vodi od srca do pluća i nazad, a veliki ide iz srca u razne delove tela i vraća se opet u srce.
Krvni sudovi se zovu arterije, vene i kapilari. Arterije odnose krv iz srca, a vene je tamo vraćaju. Kapilari su mreža najsitnijih krvnih sudova koja povezuje venski i arterijski krvotok.
A sada reč-dve o „pumpi“ — srcu. Ono se može uporediti sa dvojnom zgradom na sprat. Spratu odgovaraju desna i leva pretkomora, a prizemlju desna i leva komora.
Postoje „vrata“ zvana zalisci između pretkomore i komore na svakoj strani, ali nijedna između dveju „kuća“. Postoje isto tako izlazna vrata obeju komora koja vode u arterije i ulazna vrata koja vode iz vena u pretkomore. Sva vrata u zdravom srcu dobro se zatvaraju, zato što krv, jednom istisnuta iz srca, ne sme da se vrati kroz isti otvor. Zalisci se otvaraju i zatvaraju sa svakim udarom srca.
Ako bismo pratili put krvi kroz celo telo, zapazili bismo ovo: krv sa kiseonikom iz pluća dolazi u levu pretkomoru (na „sprat“). Odatle prelazi u levu komoru (u „prizemlje“), a zatim u jednu veliku arteriju koja se zove aorta. Ona sa svojim granama odvodi krv u sve organe i delove tela.
Kroz kapilare krv prelazi iz najmanjih arterija u najmanje vene. Odatle teče sve većim i većim venama, a iz creva, slezine, i želuca prolazi prvo kroz jetru i najzad se sva krv sakuplja u desnoj pretkomori srca. Odatle prelazi u desnu komoru, a iz nje u arterije koje vode u pluća. Tamo se ona oslobađa ugljen-dioksida i izvesnog dela vode, a umesto toga uzima kiseonik. Tada je spremna da se vrati u levu pretkomoru i čitav proces počinje iznova.
Srce odrasle osobe ima veličinu stisnute pesnice, a teži oko 300 grama, pa ipak, ono za 24 časa proizvede energiju dovoljnu da se podigne oko 70 tona ili jedna lokomotiva na 33 cm iznad zemlje!
U toku dana srce se 100.000 puta zgrči i opusti. Srce odraslog muškarca za 24 časa ispumpa 16,5 litara krvi.
Zašto možemo da stojimo uspravno? (Biologija)
Zašto možemo da stojimo uspravno?
Uspravno stajanje i hodanje na dve noge najveća je veština kojom je čovek ovladao. Ona mora da se nauči. Ako bi nam četvoronožni gost sa druge planete došao u posetu, on bi se divio našoj sposobnosti da hodamo na dve noge. Kada bi to i sam pokušao, trebalo bi mu dosta vremena da nauči ovu veštinu, baš kao i nama kada smo bili mali.
Kad stojimo mirno, stalno vršimo pokrete za održavanje ravnoteže: premeštamo težinu s jedne noge na drugu a pritisak na zglobove i mišići usmeravaju telo da se pomeri na ovu ili onu stranu.
Da bismo održavali ravnotežu kada stojimo mirno, stalno radi oko 300 mišića u našem telu. Zbog toga smo umorni kada duže stojimo. U stvari, stajanje je rad.
U hodanju, mi ne koristimo samo veštinu održavanja ravnoteže već i dve prirodne sile. Prva je vazdušni pritisak. Naša butna kost odgovara udubljenju zgloba kuka tako savršeno da u ovom zglobu postoji vakuum. Vazdušni pritisak pomaže da se ovaj spoj drži čvrsto. Zahvaljujući tome noga je spojena za telo tako da se njena težina ne oseća.
Druga prirodna sila koju koristimo kad hodamo je sila Zemljine teže. Pošto mišići podignu nogu, sila Zemljine teže je povlači naniže i noga slobodno visi, kao klatno.
Kada vidite kako se akrobata šeta po zategnutom konopcu, održavajući ravnotežu, zapamtite da on obavlja istu, samo mnogo težu veštinu kao i vi kada stojite ili hodate. On je to morao da vežba dugo, dugo vremena.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Uspravno stajanje i hodanje na dve noge najveća je veština kojom je čovek ovladao. Ona mora da se nauči. Ako bi nam četvoronožni gost sa druge planete došao u posetu, on bi se divio našoj sposobnosti da hodamo na dve noge. Kada bi to i sam pokušao, trebalo bi mu dosta vremena da nauči ovu veštinu, baš kao i nama kada smo bili mali.
Kad stojimo mirno, stalno vršimo pokrete za održavanje ravnoteže: premeštamo težinu s jedne noge na drugu a pritisak na zglobove i mišići usmeravaju telo da se pomeri na ovu ili onu stranu.
Da bismo održavali ravnotežu kada stojimo mirno, stalno radi oko 300 mišića u našem telu. Zbog toga smo umorni kada duže stojimo. U stvari, stajanje je rad.
U hodanju, mi ne koristimo samo veštinu održavanja ravnoteže već i dve prirodne sile. Prva je vazdušni pritisak. Naša butna kost odgovara udubljenju zgloba kuka tako savršeno da u ovom zglobu postoji vakuum. Vazdušni pritisak pomaže da se ovaj spoj drži čvrsto. Zahvaljujući tome noga je spojena za telo tako da se njena težina ne oseća.
Druga prirodna sila koju koristimo kad hodamo je sila Zemljine teže. Pošto mišići podignu nogu, sila Zemljine teže je povlači naniže i noga slobodno visi, kao klatno.
Kada vidite kako se akrobata šeta po zategnutom konopcu, održavajući ravnotežu, zapamtite da on obavlja istu, samo mnogo težu veštinu kao i vi kada stojite ili hodate. On je to morao da vežba dugo, dugo vremena.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto idemo ukrug kad se izgubimo? (Biologija)
Zašto idemo ukrug kad se izgubimo?
Evo sigurnog načina da dobijete opkladu! Predložite nekom od vaših drugova da vezanih očiju ide duž trotoara, ali da pri tom ne pređe ivičnjak. On će sigurno izgubiti opkladu jer će uskoro početi da ide ukrug!
Ljudi koji se izgube u magli ili snežnoj mećavi često idu ukrug satima, zamišljajući da idu u određenom pravcu. Posle nekog vremena stižu tačno na ono mesto odakle su pošli.
Zašto ne možemo da idemo pravo bez pomoći naših očiju? Zato što je naše telo asimetrično. To znači da ne postoji savršena ravnoteža između naše leve i naše desne strane. Ako se posmatrate u ogledalu, primetićete da vam je desna polovina lica jače razvijena od leve. Na primer, desni obraz je ispupčeniji, a usta, oko i uho na jednoj strani lica su oštrije oblikovani. Srce je na levoj strani a jetra na desnoj. Skelet našeg tela je takođe asimetričan. Kičma nije savršeno prava. Naša bedra i naša stopala nisu ista na jednoj kao i na drugoj strani. Sve to znači da je struktura mišića u našem organizmu asimetrična i da nije u savršenoj ravnoteži.
Pošto se naši mišići na desnoj strani razlikuju od mišića na levoj, to utiče na način hoda, na naš korak. Kada zatvorimo oči, kontrola našeg koraka zavisi od mišića i strukture našeg tela a jedna strana nas goni da zaokrenemo u nekom pravcu. Na kraju idemo ukrug.
Ovo se ne odnosi samo na noge, već i na ruke. Vršene su provere u kojima su ljudi zavezanih očiju pokušavali da voze automobil u pravoj liniji. Posle otprilike 20 sekundi svaka testirana osoba je počinjala da vozi izvan druma! Zato širom otvorite oči kad idete peške ili vozite auto!
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Evo sigurnog načina da dobijete opkladu! Predložite nekom od vaših drugova da vezanih očiju ide duž trotoara, ali da pri tom ne pređe ivičnjak. On će sigurno izgubiti opkladu jer će uskoro početi da ide ukrug!
Ljudi koji se izgube u magli ili snežnoj mećavi često idu ukrug satima, zamišljajući da idu u određenom pravcu. Posle nekog vremena stižu tačno na ono mesto odakle su pošli.
Zašto ne možemo da idemo pravo bez pomoći naših očiju? Zato što je naše telo asimetrično. To znači da ne postoji savršena ravnoteža između naše leve i naše desne strane. Ako se posmatrate u ogledalu, primetićete da vam je desna polovina lica jače razvijena od leve. Na primer, desni obraz je ispupčeniji, a usta, oko i uho na jednoj strani lica su oštrije oblikovani. Srce je na levoj strani a jetra na desnoj. Skelet našeg tela je takođe asimetričan. Kičma nije savršeno prava. Naša bedra i naša stopala nisu ista na jednoj kao i na drugoj strani. Sve to znači da je struktura mišića u našem organizmu asimetrična i da nije u savršenoj ravnoteži.
Pošto se naši mišići na desnoj strani razlikuju od mišića na levoj, to utiče na način hoda, na naš korak. Kada zatvorimo oči, kontrola našeg koraka zavisi od mišića i strukture našeg tela a jedna strana nas goni da zaokrenemo u nekom pravcu. Na kraju idemo ukrug.
Ovo se ne odnosi samo na noge, već i na ruke. Vršene su provere u kojima su ljudi zavezanih očiju pokušavali da voze automobil u pravoj liniji. Posle otprilike 20 sekundi svaka testirana osoba je počinjala da vozi izvan druma! Zato širom otvorite oči kad idete peške ili vozite auto!
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto se zamaramo? (Biologija)
Zašto se zamaramo?
Zamor možemo da smatramo nekom vrstom trovanja. Kada mišići našeg tela rade, stvara se mlečna kiselina. Ako se ta kiselina ukloni iz zamorenog mišića, on je osposobljen da ponovo radi.
U toku dana mi se „trujemo“ mlečnom kiselinom. Postoje i druge materije koje telo stvara u toku rada mišića. Takve materije zovemo otrovi zamora. One se prenose kroz telo krvlju, tako da zamor ne osećamo samo u mišićima već u celom telu, a naročito u mozgu.
Naučni ogledi o zamoru dali su neke zanimljive rezultate. Ako se jedan pas zamori do potpune iscrpenosti i sna, a onda se njegova krv ubrizga drugom psu, taj drugi pas će odmah postati umoran i zaspaće. Ako se, naprotiv, umornom psu da transfuzija krvi odmornog, budnog psa, on će se odmah probuditi i neće više osećati zamor.
Zamor nije samo hemijski proces, nego i biološki. Mi ne možemo jednostavno da „uklonimo“ zamor, jer je neophodno obezbediti odmor ćelijama našeg tela, da bi se obnovile i osposobile za rad. Prema tome, zamor je signal koji upozorava da je telu potreban odmor za obnavljanje telesne energije.
Međutim, ima nešto veoma zanimljnvo u procesu odmaranja. Neko ko je satima naporno radio za pisaćim stolom neće zaželeti da legne kada se umori, nego će hteti da prošeta! Ili, kada deca dođu zamorena iz škole, ona neće leći da se odmore nego će otrčati da se igraju.
Ovo se može objasnigi na sledeći način: ako je zamoren samo deo tela, na primer mozak, oči, ruke ili noge, najbolji način da se taj deo osveži je aktiviranje ostalih delova tela. Kretanje pojačava disanje, ubrzava cirkulaciju krvi i rad žlezda, a štetne materije odlaze iz zamorenih delova. Ali, ako je neko potpuno iscrpljen, najbolji odmor je san.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zamor možemo da smatramo nekom vrstom trovanja. Kada mišići našeg tela rade, stvara se mlečna kiselina. Ako se ta kiselina ukloni iz zamorenog mišića, on je osposobljen da ponovo radi.
U toku dana mi se „trujemo“ mlečnom kiselinom. Postoje i druge materije koje telo stvara u toku rada mišića. Takve materije zovemo otrovi zamora. One se prenose kroz telo krvlju, tako da zamor ne osećamo samo u mišićima već u celom telu, a naročito u mozgu.
Naučni ogledi o zamoru dali su neke zanimljive rezultate. Ako se jedan pas zamori do potpune iscrpenosti i sna, a onda se njegova krv ubrizga drugom psu, taj drugi pas će odmah postati umoran i zaspaće. Ako se, naprotiv, umornom psu da transfuzija krvi odmornog, budnog psa, on će se odmah probuditi i neće više osećati zamor.
Zamor nije samo hemijski proces, nego i biološki. Mi ne možemo jednostavno da „uklonimo“ zamor, jer je neophodno obezbediti odmor ćelijama našeg tela, da bi se obnovile i osposobile za rad. Prema tome, zamor je signal koji upozorava da je telu potreban odmor za obnavljanje telesne energije.
Međutim, ima nešto veoma zanimljnvo u procesu odmaranja. Neko ko je satima naporno radio za pisaćim stolom neće zaželeti da legne kada se umori, nego će hteti da prošeta! Ili, kada deca dođu zamorena iz škole, ona neće leći da se odmore nego će otrčati da se igraju.
Ovo se može objasnigi na sledeći način: ako je zamoren samo deo tela, na primer mozak, oči, ruke ili noge, najbolji način da se taj deo osveži je aktiviranje ostalih delova tela. Kretanje pojačava disanje, ubrzava cirkulaciju krvi i rad žlezda, a štetne materije odlaze iz zamorenih delova. Ali, ako je neko potpuno iscrpljen, najbolji odmor je san.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kako rade naši mišići? (Biologija)
Kako rade naši mišići?
U nekim delovima tela postoje ćelije koje mogu da se zgrče ili opuste; to su mišićne ćelije. Ima ih dve vrste: glatke i poprečnoprugaste.
Glatki mišići se nalaze u mnogim delovima tela i pomažu rad skoro svih organa: skupljaju i šire zenicu oka, regulišu disanje, omogućuju rad creva, itd. Grčenje glatkih mišića je snažno, ali sporo.
Tamo gde je potrebno brzo kretanje nalaze se ćelije poprečnoprugastih mišića. Svi mišići koji pokreću naše udove su poprečnoprugasti.
U čovečjem telu ima 639 mišića. Mišići su u stvari mesnati delovi tela. Meso kupljeno kod mesara je poprečnoprugasti mišić. Mišići su raznih veličina i različitog oblika. U mišiću srednje veličine ima oko deset miliona mišićnih ćelija, a u celom telu oko šest milijardi mišićnih ćelija!
Svaka od ovih šest milijardi mišićnih ćelija je nalik na motor sa deset cilindara poređanih u jedan red. Cilindri su sićušne kutije koje sadrže tečnost. Mišić se grči kada mozak šalje poruku ovim sićušnim kutijama. Za delić sekunde tečnost u ovakvoj sićušnoj kutiji se zgušnjava; a zatim ponovo postaje tečna. Tako dolazi do grčenja i opuštanja mišića.
Mišići u našem telu koje možemo svesno da pokrećemo su poprečnoprugasti. Glatki mišići (na primer, oni koji učestvuju u varenju) rade nezavisno od naše volje. Kada je mišić podstaknut na akciju, on reaguje brzo: može da se zgrči za manje od desetine sekunde. Ali pre nego što stigne da se opusti, stiže druga poruka. On se grči i opet grči. Grčenja nastaju tako brzo da se stapaju u jednu radnju, što se izražava nesmetanim i neprekidnim radom mišića.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
U nekim delovima tela postoje ćelije koje mogu da se zgrče ili opuste; to su mišićne ćelije. Ima ih dve vrste: glatke i poprečnoprugaste.
Glatki mišići se nalaze u mnogim delovima tela i pomažu rad skoro svih organa: skupljaju i šire zenicu oka, regulišu disanje, omogućuju rad creva, itd. Grčenje glatkih mišića je snažno, ali sporo.
Tamo gde je potrebno brzo kretanje nalaze se ćelije poprečnoprugastih mišića. Svi mišići koji pokreću naše udove su poprečnoprugasti.
U čovečjem telu ima 639 mišića. Mišići su u stvari mesnati delovi tela. Meso kupljeno kod mesara je poprečnoprugasti mišić. Mišići su raznih veličina i različitog oblika. U mišiću srednje veličine ima oko deset miliona mišićnih ćelija, a u celom telu oko šest milijardi mišićnih ćelija!
Svaka od ovih šest milijardi mišićnih ćelija je nalik na motor sa deset cilindara poređanih u jedan red. Cilindri su sićušne kutije koje sadrže tečnost. Mišić se grči kada mozak šalje poruku ovim sićušnim kutijama. Za delić sekunde tečnost u ovakvoj sićušnoj kutiji se zgušnjava; a zatim ponovo postaje tečna. Tako dolazi do grčenja i opuštanja mišića.
Mišići u našem telu koje možemo svesno da pokrećemo su poprečnoprugasti. Glatki mišići (na primer, oni koji učestvuju u varenju) rade nezavisno od naše volje. Kada je mišić podstaknut na akciju, on reaguje brzo: može da se zgrči za manje od desetine sekunde. Ali pre nego što stigne da se opusti, stiže druga poruka. On se grči i opet grči. Grčenja nastaju tako brzo da se stapaju u jednu radnju, što se izražava nesmetanim i neprekidnim radom mišića.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Zašto su zglobovi pokretni? (Biologija)
Zašto su zglobovi pokretni?
Da u telu nemamo zglobova, ne bismo mogli da se krećemo. Morali bismo uvek da ležimo potpuno nepomično, nesposobni da pokrenemo glavu, da hodamo, da podignemo ruke ili pokrenemo samo jedan prst! A sve to možemo zahvaljujući zglobovima.
Svuda gde se dve kosti klizaju jedna preko druge nalazi se zglob. Zglob omogućuje kostima da se nesmetano pokreću uz veoma malo trenje, zato što su krajevi kostiju prekriveni hrskavicom, tako da se kosti u stvari ne taru jedna o drugu. Osim toga, u zglobu se nalazi beličasta tečnost gusta kao živo belance, sinovijalna tečnost; ona ima ulogu ulja za podmazivanje mašine, jer smanjuje trenje. Kada zglob miruje, stvara se vrlo malo sinovijalne tečnosti i zglob zaista postaje škriputav.
U čovečjem telu nalaze se četiri vrste zglobova: kuglasti, jajasti, zglobovi u obliku šarke i rotacioni zglobovi. Zglob ramena, koji je kuglast, ima najveću pokretljivost od svih zglobova u telu. Zato možemo da pokrećemo ruku u svim pravcima. Zglob kuka je najveći kuglasti zglob, ali zato što je dublji nema tako veliku pokretljivost.
Druga vrsta je jajast zglob. Takav zglob ima jajastu površinu koja se uvlači u odgovarajuću duplju. Jedan oblik ove vrste je sedlast zglob, kod koga kosti mogu da se kreću samo u dva pravca, kao konjanik u sedlu. Ovu vrstu zglobova imamo u kičmi, koja može da se savija samo u dva pravca, napred i s jedne strane na drugu.
Treća vrsta zglobova je zglob u obliku šarke. Tu kosti mogu da se kreću samo napred i nazad u jednoj ravni, kao vrata ili perorez. Zglobovi između članaka prstiju su zglobovi-šarke.
Četvrta vrsta je rotacioni zglob. On omogućuje kostima da se okreću. Rotacioni zglob imamo na bazi lobanje tako da možemo da okrećemo glavu, a zglob u laktu nam omogućuje da okrenemo ključ u bravi.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Da u telu nemamo zglobova, ne bismo mogli da se krećemo. Morali bismo uvek da ležimo potpuno nepomično, nesposobni da pokrenemo glavu, da hodamo, da podignemo ruke ili pokrenemo samo jedan prst! A sve to možemo zahvaljujući zglobovima.
Svuda gde se dve kosti klizaju jedna preko druge nalazi se zglob. Zglob omogućuje kostima da se nesmetano pokreću uz veoma malo trenje, zato što su krajevi kostiju prekriveni hrskavicom, tako da se kosti u stvari ne taru jedna o drugu. Osim toga, u zglobu se nalazi beličasta tečnost gusta kao živo belance, sinovijalna tečnost; ona ima ulogu ulja za podmazivanje mašine, jer smanjuje trenje. Kada zglob miruje, stvara se vrlo malo sinovijalne tečnosti i zglob zaista postaje škriputav.
U čovečjem telu nalaze se četiri vrste zglobova: kuglasti, jajasti, zglobovi u obliku šarke i rotacioni zglobovi. Zglob ramena, koji je kuglast, ima najveću pokretljivost od svih zglobova u telu. Zato možemo da pokrećemo ruku u svim pravcima. Zglob kuka je najveći kuglasti zglob, ali zato što je dublji nema tako veliku pokretljivost.
Druga vrsta je jajast zglob. Takav zglob ima jajastu površinu koja se uvlači u odgovarajuću duplju. Jedan oblik ove vrste je sedlast zglob, kod koga kosti mogu da se kreću samo u dva pravca, kao konjanik u sedlu. Ovu vrstu zglobova imamo u kičmi, koja može da se savija samo u dva pravca, napred i s jedne strane na drugu.
Treća vrsta zglobova je zglob u obliku šarke. Tu kosti mogu da se kreću samo napred i nazad u jednoj ravni, kao vrata ili perorez. Zglobovi između članaka prstiju su zglobovi-šarke.
Četvrta vrsta je rotacioni zglob. On omogućuje kostima da se okreću. Rotacioni zglob imamo na bazi lobanje tako da možemo da okrećemo glavu, a zglob u laktu nam omogućuje da okrenemo ključ u bravi.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Kako zarasta prelomljena kost? (Biologija)
Kako zarasta prelomljena kost?
Čovečja kost je toliko jaka da je pravo čudo da se uopšte ikad prelomi! Kost može da nosi teret 30 puta veći nego što može cigla. Najjača kost u čovečjem telu je donja vilica. Ona može da izdrži teret od oko 1.600 kg!
Pa ipak, kost se nekad lomi usled dejstva jake sile. Svaki prelom kosti ima naziv, zavisno od toga kako je kost slomljena. Ako je naprsla samo na jednom delu svoje površine, tako da su krajevi i dalje spojeni, onda je to naprslina ili nepotpun prelom. Ako je kost potpuno prelomljena na dva dela, to je prost ili običan prelom. Kada je slomljena na više od dva dela, to je složen prelom. Najzad, ako delovi probiju mišiće i kožu tako da prelomljena kost štrči kroz kožu, to je otvoren prelom.
Nameštanje delova prelomljene kosti slično je lepljenju komada slomljenog tanjirića. Delovi slomljene kosti moraju se namestiti jedan uz drugi tako da se dodiruju. Ali, lekar ne upotrebljava nikakav lepak. Ćelije vezivnog tkiva koštanih delova umnožavaju se i povezuju ih međusobno.
Koštano tkivo ima veliku sposobnost da se samo obnavlja. Kod preloma kosti, njeni delovi i meko tkivo, mišići i krvni sudovi, oko preloma su razderani i povređeni. Jedan deo povređenog tkiva izumire. Cela okolina preloma, koja sadrži koštane okrajke i meko tkivo, natopljena je zgrušanom krvlju i limfom.
Samo nekoliko časova posle preloma, mlade ćelije vezivnog tkiva počinju da se pojavljuju u ovoj zgrušanoj masi. To je prvi korak u zarastanju preloma. Ove ćelije se brzo umnožavaju i uskoro zatim u njima se nagomilava kalcijum. U toku 72 do 96 časova posle preloma one obrazuju tkivo koje povezuje krajeve kosti.
U novostvorenom tkivu taloži se više kalcijuma no obično. Kalcijum pomaže da se ponovo obrazuje tvrda kost, koja se postepeno u toku nekoliko meseci razvija u normalnu kost. Kod preloma udova obično se stavlja gipsani zavoj, čime se sprečava pokretanje kosti a prelomljeni delovi se dodiruju.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Čovečja kost je toliko jaka da je pravo čudo da se uopšte ikad prelomi! Kost može da nosi teret 30 puta veći nego što može cigla. Najjača kost u čovečjem telu je donja vilica. Ona može da izdrži teret od oko 1.600 kg!
Pa ipak, kost se nekad lomi usled dejstva jake sile. Svaki prelom kosti ima naziv, zavisno od toga kako je kost slomljena. Ako je naprsla samo na jednom delu svoje površine, tako da su krajevi i dalje spojeni, onda je to naprslina ili nepotpun prelom. Ako je kost potpuno prelomljena na dva dela, to je prost ili običan prelom. Kada je slomljena na više od dva dela, to je složen prelom. Najzad, ako delovi probiju mišiće i kožu tako da prelomljena kost štrči kroz kožu, to je otvoren prelom.
Nameštanje delova prelomljene kosti slično je lepljenju komada slomljenog tanjirića. Delovi slomljene kosti moraju se namestiti jedan uz drugi tako da se dodiruju. Ali, lekar ne upotrebljava nikakav lepak. Ćelije vezivnog tkiva koštanih delova umnožavaju se i povezuju ih međusobno.
Koštano tkivo ima veliku sposobnost da se samo obnavlja. Kod preloma kosti, njeni delovi i meko tkivo, mišići i krvni sudovi, oko preloma su razderani i povređeni. Jedan deo povređenog tkiva izumire. Cela okolina preloma, koja sadrži koštane okrajke i meko tkivo, natopljena je zgrušanom krvlju i limfom.
Samo nekoliko časova posle preloma, mlade ćelije vezivnog tkiva počinju da se pojavljuju u ovoj zgrušanoj masi. To je prvi korak u zarastanju preloma. Ove ćelije se brzo umnožavaju i uskoro zatim u njima se nagomilava kalcijum. U toku 72 do 96 časova posle preloma one obrazuju tkivo koje povezuje krajeve kosti.
U novostvorenom tkivu taloži se više kalcijuma no obično. Kalcijum pomaže da se ponovo obrazuje tvrda kost, koja se postepeno u toku nekoliko meseci razvija u normalnu kost. Kod preloma udova obično se stavlja gipsani zavoj, čime se sprečava pokretanje kosti a prelomljeni delovi se dodiruju.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Čemu služi kalcijum u kostima? (Biologija)
Čemu služi kalcijum u kostima?
Telo prosečnog čoveka sadrži oko 1,5 kg kalcijuma. Pretežni deo ovog kalcijuma nalazi se u kostima kao glavni deo koštane mase.
Građu kostiju mogli bismo uporediti s armiranim betonom. Kost ima vlakna koja se zovu kolagena vlakna, slična savitljivim gvozdenim žicama koje se stavljaju u armirani beton. Kalcijum čini masu kojom su okružena kolagena vlakna.
Količina kalcijuma u našim kostima menja se sa godinama života. U toku prve godine života, kosti deteta imaju veoma malo kalcijuma i vrlo su savitljive. Dete može da se savija u svim mogućim pravcima a da ne slomi nijednu kost. Ali kad čovek dostigne 80 godina starosti, njegove kosti mogu da sadrže skoro 80 procenata kalcijuma i da budu lako lomljive.
Maloj deci dajemo da piju dosta mleka između ostalog i zato što je mleko veoma bogato kalcijumom, a mladim organizmima je, razume se, potrebno mnogo kalcijuma. Jedan litar kravljeg mleka sadrži nešto više od 1,5 g kalcijuma. Sir, mlaćenica i jogurt isto tako sadrže velike količine kalcijuma.
U onim delovima sveta gde kalcijuma nema dovoljno u hrani, ljudi nemaju zdrave zube i često pate od preloma kostiju.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Telo prosečnog čoveka sadrži oko 1,5 kg kalcijuma. Pretežni deo ovog kalcijuma nalazi se u kostima kao glavni deo koštane mase.
Građu kostiju mogli bismo uporediti s armiranim betonom. Kost ima vlakna koja se zovu kolagena vlakna, slična savitljivim gvozdenim žicama koje se stavljaju u armirani beton. Kalcijum čini masu kojom su okružena kolagena vlakna.
Količina kalcijuma u našim kostima menja se sa godinama života. U toku prve godine života, kosti deteta imaju veoma malo kalcijuma i vrlo su savitljive. Dete može da se savija u svim mogućim pravcima a da ne slomi nijednu kost. Ali kad čovek dostigne 80 godina starosti, njegove kosti mogu da sadrže skoro 80 procenata kalcijuma i da budu lako lomljive.
Maloj deci dajemo da piju dosta mleka između ostalog i zato što je mleko veoma bogato kalcijumom, a mladim organizmima je, razume se, potrebno mnogo kalcijuma. Jedan litar kravljeg mleka sadrži nešto više od 1,5 g kalcijuma. Sir, mlaćenica i jogurt isto tako sadrže velike količine kalcijuma.
U onim delovima sveta gde kalcijuma nema dovoljno u hrani, ljudi nemaju zdrave zube i često pate od preloma kostiju.
Izvor: 1000 zašto, 1000 zato…
Od čega se sastoje kosti? (Biologija)
Od čega se sastoje kosti?
Čvrstina normalnih, zdravih čovečjih kostiju je neverovatna. Kosti moraju da budu jake, jer one čine kostur, ili skelet, na koji se oslanja celo telo. Kosti se po obliku i veličini razlikuju, zavisno od vrste životinje kojoj pripadaju. Ribe i male ptice imaju sitne kosti. Slon ima kosti koje teže nekoliko stotina kilograma!
Sve kosti su sličnog sastava. Kost je tvrda, sivkastobele boje; dve trećine koštanog tkiva čine neorganske, ili mineralne materije, naročito fosfatni kreč. Ovo daje kostima tvrdinu, ali ih istovremeno čini lomljivim. Preostalu trećinu kosti čini organska materija. Ona daje kostima čvrstinu i otpornost prema prelomima. Središte kosti je sunđerasto i ispunjeno koštanom srži. Jedan deo koštane srži je skladište masti, a u drugom delu te srži stvaraju se krvna zrnca. U kostima se nalazi i mala količina vode, koja postepeno nestaje sa starenjem organizma. Što je u kostima manje vode, to je količina mineralnih materija veća, usled čega kosti postaju lomljivije i sporije srastaju posle preloma.
Čvrstina normalnih, zdravih čovečjih kostiju je neverovatna. Kosti moraju da budu jake, jer one čine kostur, ili skelet, na koji se oslanja celo telo. Kosti se po obliku i veličini razlikuju, zavisno od vrste životinje kojoj pripadaju. Ribe i male ptice imaju sitne kosti. Slon ima kosti koje teže nekoliko stotina kilograma!
Sve kosti su sličnog sastava. Kost je tvrda, sivkastobele boje; dve trećine koštanog tkiva čine neorganske, ili mineralne materije, naročito fosfatni kreč. Ovo daje kostima tvrdinu, ali ih istovremeno čini lomljivim. Preostalu trećinu kosti čini organska materija. Ona daje kostima čvrstinu i otpornost prema prelomima. Središte kosti je sunđerasto i ispunjeno koštanom srži. Jedan deo koštane srži je skladište masti, a u drugom delu te srži stvaraju se krvna zrnca. U kostima se nalazi i mala količina vode, koja postepeno nestaje sa starenjem organizma. Što je u kostima manje vode, to je količina mineralnih materija veća, usled čega kosti postaju lomljivije i sporije srastaju posle preloma.
Kakva je uloga skeleta? (Biologija)
Kakva je uloga skeleta?
Ljudski skelet ima dvostruku ulogu: služi kao oslonac tela i štiti nežne organe.
Skelet, pretežno sastavljen od kostiju, održava čoveka u uspravnom položaju. Beba se rađa sa 270 malih, prilično mekih kostiju u svom skeletu, dok odrasla osoba obično ima 206 kostiju, zato što neke kosti kasnije srastaju. Kosti se međusobno dodiruju u zglobovima.
Skelet glave čini čvrst koštani svod lobanje koji štiti mozak od povreda. Grudni koš štiti srce i pluća. Kičma je u stvari niz malih kostiju — pršljenova, koji u sredini imaju otvor i obrazuju kanal u kome je smeštena kičmena moždina. U donjem delu kičme pršljenovi srastaju i obrazuju jednu kost koja je umetnuta između dve bedrene kosti.
Kost je živa i raste dok je čovek mlad. Na primer, butna kost može da utrostruči svoju dužinu od rođenja do zrelog doba. Kako kosti rastu u dužinu, istovremeno im se povećava i čvrstina zahvaljujući kalcijumu i drugim mineralima koji se u njima nagomilavaju. Pošto je kost živa, ona mora na neki način da se hrani. Spoljna površina kosti je pokrivena pokosnicom u kojoj se nalaze mnogi krvni sudovi koji donose hranu do koštanih ćelija.
Ljudski skelet ima dvostruku ulogu: služi kao oslonac tela i štiti nežne organe.
Skelet, pretežno sastavljen od kostiju, održava čoveka u uspravnom položaju. Beba se rađa sa 270 malih, prilično mekih kostiju u svom skeletu, dok odrasla osoba obično ima 206 kostiju, zato što neke kosti kasnije srastaju. Kosti se međusobno dodiruju u zglobovima.
Skelet glave čini čvrst koštani svod lobanje koji štiti mozak od povreda. Grudni koš štiti srce i pluća. Kičma je u stvari niz malih kostiju — pršljenova, koji u sredini imaju otvor i obrazuju kanal u kome je smeštena kičmena moždina. U donjem delu kičme pršljenovi srastaju i obrazuju jednu kost koja je umetnuta između dve bedrene kosti.
Kost je živa i raste dok je čovek mlad. Na primer, butna kost može da utrostruči svoju dužinu od rođenja do zrelog doba. Kako kosti rastu u dužinu, istovremeno im se povećava i čvrstina zahvaljujući kalcijumu i drugim mineralima koji se u njima nagomilavaju. Pošto je kost živa, ona mora na neki način da se hrani. Spoljna površina kosti je pokrivena pokosnicom u kojoj se nalaze mnogi krvni sudovi koji donose hranu do koštanih ćelija.
Šta izaziva ćelavost? (Biologija)
Šta izaziva ćelavost?
Postoji više različitih vrsta ćelavosti, ali u većini slučajeva to je stanje pred kojim je čovek nemoćan, i kome jednostavno nema leka.
Ljudi svašta govore o ćelavosti: da je ona znak starenja, znak neuobičajene inteligencije, ili pak znak neuobičajene tuposti. Ali svaka vrsta ćelavosti, u stvari, znači da čovek gubi kosu.
Kod ćelavosti koju najčešće srećemo kosa počinje da opada na slepoočnicama, ili se ćela pojavljuje na temenu glave. To je najteža vrsta ćelavosti protiv koje se ne može ništa zato što je obično nasleđena. Na naslednost ove ćelavosti utiče pol. Ona se javlja češće kod muškaraca nego kod žena. Vrlo često žene nose gen ćelavosti i prenose ga na svoju decu. Kada se pojavi ćelavost, najbolje što čovek može da učini jeste da se na nju navikne.
Prerana ćelavost može da se pojavi kod ljudi još u dvadeset petoj godini, pa čak i ranije. Jedan od uzroka ove ćelavosti može da bude nedovoljna briga o kosi, nedovoljna higijena kože glave, a ponekad i poremećaj ravnoteže polnih hormona.
Ćelavost se nekada javlja kao znak infekcija ili drugih bolesnih stanja. U takvim slučajevima, kada čovek ozdravi, kosa može ponovo da poraste. Iznenadni gubitak kose može da bude posledica tifusa, šarlaha, gripa i drugih ozbiljnih infekcija.
Postepeni gubitak kose ili proređivanje kose može da bude prouzrokovano nedovoljno sadržajnom ishranom ili poremećajem nekih žlezda. I naravno, ćelavost može da nastane kao posledica poremećaja u samoj koži, kao što su povrede ili bolesti kože glave.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Postoji više različitih vrsta ćelavosti, ali u većini slučajeva to je stanje pred kojim je čovek nemoćan, i kome jednostavno nema leka.
Ljudi svašta govore o ćelavosti: da je ona znak starenja, znak neuobičajene inteligencije, ili pak znak neuobičajene tuposti. Ali svaka vrsta ćelavosti, u stvari, znači da čovek gubi kosu.
Kod ćelavosti koju najčešće srećemo kosa počinje da opada na slepoočnicama, ili se ćela pojavljuje na temenu glave. To je najteža vrsta ćelavosti protiv koje se ne može ništa zato što je obično nasleđena. Na naslednost ove ćelavosti utiče pol. Ona se javlja češće kod muškaraca nego kod žena. Vrlo često žene nose gen ćelavosti i prenose ga na svoju decu. Kada se pojavi ćelavost, najbolje što čovek može da učini jeste da se na nju navikne.
Prerana ćelavost može da se pojavi kod ljudi još u dvadeset petoj godini, pa čak i ranije. Jedan od uzroka ove ćelavosti može da bude nedovoljna briga o kosi, nedovoljna higijena kože glave, a ponekad i poremećaj ravnoteže polnih hormona.
Ćelavost se nekada javlja kao znak infekcija ili drugih bolesnih stanja. U takvim slučajevima, kada čovek ozdravi, kosa može ponovo da poraste. Iznenadni gubitak kose može da bude posledica tifusa, šarlaha, gripa i drugih ozbiljnih infekcija.
Postepeni gubitak kose ili proređivanje kose može da bude prouzrokovano nedovoljno sadržajnom ishranom ili poremećajem nekih žlezda. I naravno, ćelavost može da nastane kao posledica poremećaja u samoj koži, kao što su povrede ili bolesti kože glave.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Kako raste dlaka? (Biologija)
Kako raste dlaka?
Da li ste znali da kosa, dlaka i nokti imaju isto poreklo? Razvijaju se iz rožastog sloja kože.
Dlaka nastaje tako što se stvara malo udubljenje u koži u vidu stubića koji se spušta u potkožni sloj. Tako se obrazuje koren buduće dlake. Iz korena počinje da niče začetak dlake, zatim on prolazi kroz sve slojeve kože i pojavljuje se kao stabljika dlake koja štrči iznad kože.
U korenu dlake nalaze se četiri različita sloja ćelija. One se dele, umnožavaju i probijaju naviše prema površini, sve do vrha dlake. Na površini dlake ove ćelije postepeno postaju rožaste, slične ćelijama površinskog sloja kože.
Površinske ćelije dlake su spljoštene i oblažu njenu srž. Ove ćelije su poređane kao crepovi na krovu, naslagane jedna preko druge. Uz ćelije korena nalaze se i velike okrugle masne ćelije od kojih potiču materije za izgradnju dlake. Uzgred da kažemo, koren dlake je neka vrsta zavrtnja utisnutog u potkožno tkivo. On ne može da se iščupa. Zato, kad istrgnete dlaku, vi ne iščupate i njen koren.
Brzina kojom kosa raste je izmerena i utvrđeno je da iznosi oko 1,5 cm mesečno.
Kad bi sva kosa i dlaka na telu rasla u vidu jedne jedine vlasi, umesto što raste u vidu mnogobrojnih vlasi, mogli biste da shvatite koliko ukupno dlake stvara vaše telo. Ovakva jedinstvena vlas bi rasla brzinom od 2 cm y minutu i na kraju godine dostigla bi dužinu od 48 kilometara.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Da li ste znali da kosa, dlaka i nokti imaju isto poreklo? Razvijaju se iz rožastog sloja kože.
Dlaka nastaje tako što se stvara malo udubljenje u koži u vidu stubića koji se spušta u potkožni sloj. Tako se obrazuje koren buduće dlake. Iz korena počinje da niče začetak dlake, zatim on prolazi kroz sve slojeve kože i pojavljuje se kao stabljika dlake koja štrči iznad kože.
U korenu dlake nalaze se četiri različita sloja ćelija. One se dele, umnožavaju i probijaju naviše prema površini, sve do vrha dlake. Na površini dlake ove ćelije postepeno postaju rožaste, slične ćelijama površinskog sloja kože.
Površinske ćelije dlake su spljoštene i oblažu njenu srž. Ove ćelije su poređane kao crepovi na krovu, naslagane jedna preko druge. Uz ćelije korena nalaze se i velike okrugle masne ćelije od kojih potiču materije za izgradnju dlake. Uzgred da kažemo, koren dlake je neka vrsta zavrtnja utisnutog u potkožno tkivo. On ne može da se iščupa. Zato, kad istrgnete dlaku, vi ne iščupate i njen koren.
Brzina kojom kosa raste je izmerena i utvrđeno je da iznosi oko 1,5 cm mesečno.
Kad bi sva kosa i dlaka na telu rasla u vidu jedne jedine vlasi, umesto što raste u vidu mnogobrojnih vlasi, mogli biste da shvatite koliko ukupno dlake stvara vaše telo. Ovakva jedinstvena vlas bi rasla brzinom od 2 cm y minutu i na kraju godine dostigla bi dužinu od 48 kilometara.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zašto na koži rastu dlake? (Biologija)
Zašto na koži rastu dlake?
Kao što je perje glavno obeležje ptica, tako je dlaka obeležje sisara. Zašto sisari imaju dlaku? Iz mnogo raznih razloga. Da vidimo neke od njih.
Glavni zadatak dlake je da čuva toplotu tela. U tropskim krajevima međutim, ona ima suprotnu ulogu. Neke tropske životinje su zaštićene svojim krznom od direktnih sunčevih zrakova.
Vrlo duga dlaka na nekim delovima tela obično ima neku posebnu ulogu. Na primer, griva može da štiti vrat životinje od zuba njenih neprijatelja; rep može da služi za odbranu od insekata; „ćuba“ na glavi mužjaka privlači ženku. Oštre bodlje, koje su, u stvari, skupljeni pramenovi dlake, omogućuju morskom prasetu da se brani od neprijatelja. Dlaka može isto tako da služi i kao organ za dodir. Brkovi mačke imaju posebne živce koji brzo reaguju na dodir.
Eto, vidite da dlaka kod različitih sisara može da ima različitu ulogu. A kod čoveka? Znamo da veoma lepa kosa može da učini ženu privlačnom za muškarce. Ali moramo pretpostaviti da je kosa kod ljudi nekada imala veći praktični značaj nego što ga ima danas.
Kad se dete rodi ono je prekriveno vrlo mekim paperjastim dlačicama. Njih uskoro zamenjuju tanane malje po telu i meka kosa koju vidimo kod sve dece. Zatim dolazi doba puberteta i ovaj dlakavi pokrivač se menja u konačni kosmati pokrivač koji imaju odrasli.
Razvoj ovoga konačnog kosmatog pokrivača regulišu polne žlezde. Pod uticajem rada muških polnih žlezda rastu brada, brkovi i dlake po telu, dok se rastenje kose usporava ili zaustavlja. Dejstvo ženskih polnih žlezda je suprotno. Rastenje kose se pojačava, a rastenje brade i dlaka po telu se zaustavlja. Zato žene nemaju bradu.
Ove razlike u rastenju dlake kod muškaraca i kod žena zovemo „sekundarne seksualne karakteristike“. To su druge po redu odlike po kojima se razlikuju dva pola.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Kao što je perje glavno obeležje ptica, tako je dlaka obeležje sisara. Zašto sisari imaju dlaku? Iz mnogo raznih razloga. Da vidimo neke od njih.
Glavni zadatak dlake je da čuva toplotu tela. U tropskim krajevima međutim, ona ima suprotnu ulogu. Neke tropske životinje su zaštićene svojim krznom od direktnih sunčevih zrakova.
Vrlo duga dlaka na nekim delovima tela obično ima neku posebnu ulogu. Na primer, griva može da štiti vrat životinje od zuba njenih neprijatelja; rep može da služi za odbranu od insekata; „ćuba“ na glavi mužjaka privlači ženku. Oštre bodlje, koje su, u stvari, skupljeni pramenovi dlake, omogućuju morskom prasetu da se brani od neprijatelja. Dlaka može isto tako da služi i kao organ za dodir. Brkovi mačke imaju posebne živce koji brzo reaguju na dodir.
Eto, vidite da dlaka kod različitih sisara može da ima različitu ulogu. A kod čoveka? Znamo da veoma lepa kosa može da učini ženu privlačnom za muškarce. Ali moramo pretpostaviti da je kosa kod ljudi nekada imala veći praktični značaj nego što ga ima danas.
Kad se dete rodi ono je prekriveno vrlo mekim paperjastim dlačicama. Njih uskoro zamenjuju tanane malje po telu i meka kosa koju vidimo kod sve dece. Zatim dolazi doba puberteta i ovaj dlakavi pokrivač se menja u konačni kosmati pokrivač koji imaju odrasli.
Razvoj ovoga konačnog kosmatog pokrivača regulišu polne žlezde. Pod uticajem rada muških polnih žlezda rastu brada, brkovi i dlake po telu, dok se rastenje kose usporava ili zaustavlja. Dejstvo ženskih polnih žlezda je suprotno. Rastenje kose se pojačava, a rastenje brade i dlaka po telu se zaustavlja. Zato žene nemaju bradu.
Ove razlike u rastenju dlake kod muškaraca i kod žena zovemo „sekundarne seksualne karakteristike“. To su druge po redu odlike po kojima se razlikuju dva pola.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Šta je to albinizam? (Biologija)
Šta je to albinizam?
Albinizam je nedostatak mrkog pigmenta — melanina, a takvu osobu nazivamo albinos. Na ovu pojavu može da se naiđe i u Africi, tako da su crnci u tom slučaju belji od belaca.
Obojenost kože, kose, očiju, itd. kod čoveka je posledica međusobnog delovanja različitih materija u njegovom telu. Jedno su materije koje predstavljaju osnovu buduće boje, a drugo su encimi koji na tu osnovu deluju. Ako neko nema jednu od ovih dveju materija ili je njihov odnos poremećen, nastaje albinizam. Naziv potiče od latinske reči albus, što znači beo.
Albinos ima oči ružičaste boje, zbog crvenila krvi u mrežnjači oka. Oči albinosa su veoma osetljive na svetlost. Zato oni stalno trepću i drže delimično spuštene očne kapke.
Dlake po telu i kosa albinosa su bele boje. Čak su i tkiva u telu bela, na primer mozak i kičmena moždina.
Spomenimo da albinizam postoji ne samo kod ljudi već i kod svih vrsta životinja. Pronađen je i kod ptica.
Albinizam može delimično da se nasledi. Mnogi ljudi nisu albinosi ali prenose osobine albinizma na svoju decu.
Albinosi su verovatno beli miševi, pacovi i zečevi, koje svi dobro poznajemo. Ima ljudi koji su videli vevericu albinos, pa čak i žirafu albinos!
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Albinizam je nedostatak mrkog pigmenta — melanina, a takvu osobu nazivamo albinos. Na ovu pojavu može da se naiđe i u Africi, tako da su crnci u tom slučaju belji od belaca.
Obojenost kože, kose, očiju, itd. kod čoveka je posledica međusobnog delovanja različitih materija u njegovom telu. Jedno su materije koje predstavljaju osnovu buduće boje, a drugo su encimi koji na tu osnovu deluju. Ako neko nema jednu od ovih dveju materija ili je njihov odnos poremećen, nastaje albinizam. Naziv potiče od latinske reči albus, što znači beo.
Albinos ima oči ružičaste boje, zbog crvenila krvi u mrežnjači oka. Oči albinosa su veoma osetljive na svetlost. Zato oni stalno trepću i drže delimično spuštene očne kapke.
Dlake po telu i kosa albinosa su bele boje. Čak su i tkiva u telu bela, na primer mozak i kičmena moždina.
Spomenimo da albinizam postoji ne samo kod ljudi već i kod svih vrsta životinja. Pronađen je i kod ptica.
Albinizam može delimično da se nasledi. Mnogi ljudi nisu albinosi ali prenose osobine albinizma na svoju decu.
Albinosi su verovatno beli miševi, pacovi i zečevi, koje svi dobro poznajemo. Ima ljudi koji su videli vevericu albinos, pa čak i žirafu albinos!
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zašto postoje različite boje ljudske kože? (Biologija)
Zašto postoje različite boje ljudske kože?
Ljudi čija je koža najbelja žive na severu Evrope. To su nordijci. Oni čija je koža najcrnja nastanjuju zapadnu Afriku. Stanovništvo južne Azije odlikuje se mrko-žutom bojom kože. Međutim, većina stanovnika naše planete nema ni belu ni crnu, niti žutu kožu, već bezbroj nijansi između svetlog i tamnog.
Šta prouzrokuje obojenost kože, kose i očiju kod ljudi? Razlozi leže u mnogim hemijskim procesima koji se odigravaju u našem telu. U kožnim tkivima postoje izvesne osnove za boje koje nazivamo hromogeni, a koje su u stvari bezbojne. Kada izvesni encimi deluju na ove osnove za boje, dobija se određena boja kože.
Bez prisustva supstancija koje daju boju, čovečja koža je sivobeličasta. Boja ljudske kože zavisi od tri obojene materije ili pigmenta koji se nalaze u čovečjem telu. Prva od ovih materija je melanin, smeđe boje. Druga je karotin, materija koja ima žutu boju. Treća se zove hemoglobin i predstavlja crveno obojenu materiju koja se nalazi u krvi.
Boja kože zavisi od odnosa ove četiri boje: sivobeličaste, žute, mrke i crvene. Sve postojeće boje kože nastaju mešanjem ovih osnovnih boja.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Ljudi čija je koža najbelja žive na severu Evrope. To su nordijci. Oni čija je koža najcrnja nastanjuju zapadnu Afriku. Stanovništvo južne Azije odlikuje se mrko-žutom bojom kože. Međutim, većina stanovnika naše planete nema ni belu ni crnu, niti žutu kožu, već bezbroj nijansi između svetlog i tamnog.
Šta prouzrokuje obojenost kože, kose i očiju kod ljudi? Razlozi leže u mnogim hemijskim procesima koji se odigravaju u našem telu. U kožnim tkivima postoje izvesne osnove za boje koje nazivamo hromogeni, a koje su u stvari bezbojne. Kada izvesni encimi deluju na ove osnove za boje, dobija se određena boja kože.
Bez prisustva supstancija koje daju boju, čovečja koža je sivobeličasta. Boja ljudske kože zavisi od tri obojene materije ili pigmenta koji se nalaze u čovečjem telu. Prva od ovih materija je melanin, smeđe boje. Druga je karotin, materija koja ima žutu boju. Treća se zove hemoglobin i predstavlja crveno obojenu materiju koja se nalazi u krvi.
Boja kože zavisi od odnosa ove četiri boje: sivobeličaste, žute, mrke i crvene. Sve postojeće boje kože nastaju mešanjem ovih osnovnih boja.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Šta je to koža? (Biologija)
Šta je to koža?
Kada razmišljamo o ljudskom telu, srce, jetru ili mozak odmah svrstavamo među organe, jer oni imaju svoje određene funkcije. Ali, da li vam je poznato da je i koža organ?
Dok ostali organi zauzimaju malo prostora ili bar određeni prostor, koža se prostire po celoj površini našeg tela i tako stvara jedan omotač čija je ukupna površina oko dva kvadratna metra. Broj složenih struktura koje se nalaze na svakom kvadratnom centimetru kože je neverovatan, počev od znojnih žlezda pa sve do živaca.
Koža se sastoji od dva sloja tkiva. Jedan je deblji i dublji i naziva se krzno. Iznad njega je drugi sloj — pokožica. Ova dva sloja su spojena na taj način što se donji sloj talasasto uvlači u gornji, sa kojim se čvrsto vezuje. Zbog toga je koža talasasta i obrazuje šaru koju možemo primetiti na nekim njenim delovima, na primer na dlanskoj strani prstiju.
Gornji sloj kože, pokožica, nema krvnih sudova, a sasvim na površini sastoji se od ćelija različitog oblika smeštenih u slojevima koji su pri vrhu orožali. To je veoma dobro, jer taj poslednji, orožali sloj štiti telo. On nije osetljiv na bol, a ni voda ne utiče na njega. Na mestima na kojima je najdeblji (na primer, na peti, žuljevima, itd) pruža veći otpor električnoj struji.
Najdublji slojevi pokožice su živi i njihov je zadatak da stvaraju nove ćelije. Matične ćelije potiskuju ove nove ćelije naviše, a one se odvajaju od svog izvora ishrane i vremenom izumiru pretvarajući se u rožasti sloj.
U toku dana, usled mnogih radnji koje obavljamo, bezbroj takvih mrtvih ćelija nestaje, ali se zato odmah stvaraju nove koje ih zamenjuju. Zbog toga naša koža ostaje mlada.
U koži postoji oko trideset slojeva rožastih ćelija. Kad god površinski sloj otpadne, usled pranja ili trenja, novi sloj je odmah spreman da ga zameni. I koliko slojeva otpadne, toliko je uvek novih, onih dubljih, koji ih zamenjuju. Zato kožu možemo da peremo i trljamo kako bismo je održali čistom, a da joj pri tome ne nanesemo nikakvu štetu.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Kada razmišljamo o ljudskom telu, srce, jetru ili mozak odmah svrstavamo među organe, jer oni imaju svoje određene funkcije. Ali, da li vam je poznato da je i koža organ?
Dok ostali organi zauzimaju malo prostora ili bar određeni prostor, koža se prostire po celoj površini našeg tela i tako stvara jedan omotač čija je ukupna površina oko dva kvadratna metra. Broj složenih struktura koje se nalaze na svakom kvadratnom centimetru kože je neverovatan, počev od znojnih žlezda pa sve do živaca.
Koža se sastoji od dva sloja tkiva. Jedan je deblji i dublji i naziva se krzno. Iznad njega je drugi sloj — pokožica. Ova dva sloja su spojena na taj način što se donji sloj talasasto uvlači u gornji, sa kojim se čvrsto vezuje. Zbog toga je koža talasasta i obrazuje šaru koju možemo primetiti na nekim njenim delovima, na primer na dlanskoj strani prstiju.
Gornji sloj kože, pokožica, nema krvnih sudova, a sasvim na površini sastoji se od ćelija različitog oblika smeštenih u slojevima koji su pri vrhu orožali. To je veoma dobro, jer taj poslednji, orožali sloj štiti telo. On nije osetljiv na bol, a ni voda ne utiče na njega. Na mestima na kojima je najdeblji (na primer, na peti, žuljevima, itd) pruža veći otpor električnoj struji.
Najdublji slojevi pokožice su živi i njihov je zadatak da stvaraju nove ćelije. Matične ćelije potiskuju ove nove ćelije naviše, a one se odvajaju od svog izvora ishrane i vremenom izumiru pretvarajući se u rožasti sloj.
U toku dana, usled mnogih radnji koje obavljamo, bezbroj takvih mrtvih ćelija nestaje, ali se zato odmah stvaraju nove koje ih zamenjuju. Zbog toga naša koža ostaje mlada.
U koži postoji oko trideset slojeva rožastih ćelija. Kad god površinski sloj otpadne, usled pranja ili trenja, novi sloj je odmah spreman da ga zameni. I koliko slojeva otpadne, toliko je uvek novih, onih dubljih, koji ih zamenjuju. Zato kožu možemo da peremo i trljamo kako bismo je održali čistom, a da joj pri tome ne nanesemo nikakvu štetu.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Šta je regeneracija? (Biologija)
Šta je regeneracija?
Zar ne bi bilo divno kad bi ljudima koji izgube ruku ili nogu, ili samo prst u nekom udesu, mogao jednostavno da poraste novi? To, na žalost, kod ljudi nije moguće, ali ima živih bića kod kojih jeste. Proces u kojem živi organizmi obnavljaju strukturu ili ponekad čak i cele organe naziva se regeneracija.
Među živim bićima regeneracija je prilično različita. Na primer, kod nekih vrsta glista i morskih zvezda, sićušni deo tela može da obnovi čitav organizam. Ako je ostao samo mali deo, izrašće celo novo telo.
S druge strane, imamo jednu vrstu regeneracije do koje dolazi u našem sopstvenom telu. Površinski sloj naše kože neprestano otpada u vidu malih komadića i zamenjuje se drugim ćelijama. Naša kosa i nokti se obnavljaju neprekidno. Čak i naši stalni zubi su jedan primer regeneracije. I kod životinja postoji menjanje perja, krzna ili krljušti, koji se zamenjuju novim u procesu regeneracije.
Što je organizam složeniji, a čovek ima vrlo složen organizam, to je njegova sposobnost regeneracije manja. Čovek, kao ni drugi sisari, ne može da obnovi nijedan organ u celini. Ali gušteri i insekti mogu da regenerišu čitave udove. Regeneracija kod čoveka predstavlja u stvari samo popravku oštećenja, kao što su prelomi kostiju, povrede kože, mišića i nekih vrsta živaca.
Regeneracija se vrši na dva načina. U prvom slučaju novo tkivo raste sa površine rane. U drugom preostali delovi se menjaju i reorganizuju, ali novi materijal se ne stvara.
Kada izrasta novi materijal (kao što su udovi), on raste na sledeći način. Pupoljak regeneracije se obrazuje na površini rane. On je obično kupastog oblika i sadrži embrionalnu vrstu ćelija, ili ćelije onakve kakve postoje o rođenju tog živog bića. Ove ćelije se razvijaju u ćelije posebno namenjene gradnji novog organa, i one rastu, a novi organ se postepeno stvara.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zar ne bi bilo divno kad bi ljudima koji izgube ruku ili nogu, ili samo prst u nekom udesu, mogao jednostavno da poraste novi? To, na žalost, kod ljudi nije moguće, ali ima živih bića kod kojih jeste. Proces u kojem živi organizmi obnavljaju strukturu ili ponekad čak i cele organe naziva se regeneracija.
Među živim bićima regeneracija je prilično različita. Na primer, kod nekih vrsta glista i morskih zvezda, sićušni deo tela može da obnovi čitav organizam. Ako je ostao samo mali deo, izrašće celo novo telo.
S druge strane, imamo jednu vrstu regeneracije do koje dolazi u našem sopstvenom telu. Površinski sloj naše kože neprestano otpada u vidu malih komadića i zamenjuje se drugim ćelijama. Naša kosa i nokti se obnavljaju neprekidno. Čak i naši stalni zubi su jedan primer regeneracije. I kod životinja postoji menjanje perja, krzna ili krljušti, koji se zamenjuju novim u procesu regeneracije.
Što je organizam složeniji, a čovek ima vrlo složen organizam, to je njegova sposobnost regeneracije manja. Čovek, kao ni drugi sisari, ne može da obnovi nijedan organ u celini. Ali gušteri i insekti mogu da regenerišu čitave udove. Regeneracija kod čoveka predstavlja u stvari samo popravku oštećenja, kao što su prelomi kostiju, povrede kože, mišića i nekih vrsta živaca.
Regeneracija se vrši na dva načina. U prvom slučaju novo tkivo raste sa površine rane. U drugom preostali delovi se menjaju i reorganizuju, ali novi materijal se ne stvara.
Kada izrasta novi materijal (kao što su udovi), on raste na sledeći način. Pupoljak regeneracije se obrazuje na površini rane. On je obično kupastog oblika i sadrži embrionalnu vrstu ćelija, ili ćelije onakve kakve postoje o rođenju tog živog bića. Ove ćelije se razvijaju u ćelije posebno namenjene gradnji novog organa, i one rastu, a novi organ se postepeno stvara.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zašto nam je potrebna so? (Biologija)
Zašto nam je potrebna so?
Ljudsko telo sadrži oko 60 procenata vode. Mnogi naši organi imaju neverovatno velik procenat vode. Na primer, mišići imaju oko 70 procenata, jetra isto toliko, mozak 79, a bubrezi 83.
Ali ta telesna tečnost nije čista voda. To je u stvari rastvor soli. Zbog čega?
Po jednoj naučnoj teoriji, sve kopnene životinje, pa i čovek, potiču od organizama koji su živeli u moru. Telesna tečnost tih živih bića bila je morska voda. Kada su se ta bića preselila na kopno, u njihovim telima zadržala se morska voda; ali na kopnu nije bilo mogućnosti da se obezbedi dovoljno soli prirodnim putem.
Biljke koje rastu na kopnu ne sadrže dovoljno soli. Zbog toga životinje koje se hrane biljem — biljojedi — imaju potrebu za solju. Telo svakodnevno gubi izvesnu količinu tečnosti koja sadrži so, a biljna hrana to ne nadoknađuje. Međutim, životinje koje se hrane mesom — mesožderi — ne osećaju takvu dopunsku potrebu za solju. One nalaze dovoljne količine soli u mesu svojih žrtava. To isto važi i za ljude. Eskimi, na primer, hrane se uglavnom mesom i zato nemaju potrebe za nekim posebnim uzimanjem soli.
Stanovnici unutrašnjosti kopna uvek traže više soli nego oni koji nastanjuju morske obale. U Meksiku se so nekada davno smatrala tako dragocenom, da je čak postojao bog soli. A u Evropi, u stara vremena, ljudski rad se plaćao solju.
U ljudskom telu so se nagomilava uglavnom u koži. Ako se neko dijetalno hrani i ne uzima so, krv će gubiti so kroz razne vidove izlučivanja. Tada koža mora da daje krvi svoje rezerve soli, jer koncentracija soli u krvi mora da bude stalna. Ustupanje rezervi soli povoljno deluje u slučajevima nekih oboljenja. Zbog toga se dijete koje isključuju so često preporučuju obolelim osobama.
So se odstranjuje uglavnom preko bubrega. Ako bubrezi obole, bolesnicima se zabranjuje uzimanje soli da bi se time smanjio rad bubrega.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Ljudsko telo sadrži oko 60 procenata vode. Mnogi naši organi imaju neverovatno velik procenat vode. Na primer, mišići imaju oko 70 procenata, jetra isto toliko, mozak 79, a bubrezi 83.
Ali ta telesna tečnost nije čista voda. To je u stvari rastvor soli. Zbog čega?
Po jednoj naučnoj teoriji, sve kopnene životinje, pa i čovek, potiču od organizama koji su živeli u moru. Telesna tečnost tih živih bića bila je morska voda. Kada su se ta bića preselila na kopno, u njihovim telima zadržala se morska voda; ali na kopnu nije bilo mogućnosti da se obezbedi dovoljno soli prirodnim putem.
Biljke koje rastu na kopnu ne sadrže dovoljno soli. Zbog toga životinje koje se hrane biljem — biljojedi — imaju potrebu za solju. Telo svakodnevno gubi izvesnu količinu tečnosti koja sadrži so, a biljna hrana to ne nadoknađuje. Međutim, životinje koje se hrane mesom — mesožderi — ne osećaju takvu dopunsku potrebu za solju. One nalaze dovoljne količine soli u mesu svojih žrtava. To isto važi i za ljude. Eskimi, na primer, hrane se uglavnom mesom i zato nemaju potrebe za nekim posebnim uzimanjem soli.
Stanovnici unutrašnjosti kopna uvek traže više soli nego oni koji nastanjuju morske obale. U Meksiku se so nekada davno smatrala tako dragocenom, da je čak postojao bog soli. A u Evropi, u stara vremena, ljudski rad se plaćao solju.
U ljudskom telu so se nagomilava uglavnom u koži. Ako se neko dijetalno hrani i ne uzima so, krv će gubiti so kroz razne vidove izlučivanja. Tada koža mora da daje krvi svoje rezerve soli, jer koncentracija soli u krvi mora da bude stalna. Ustupanje rezervi soli povoljno deluje u slučajevima nekih oboljenja. Zbog toga se dijete koje isključuju so često preporučuju obolelim osobama.
So se odstranjuje uglavnom preko bubrega. Ako bubrezi obole, bolesnicima se zabranjuje uzimanje soli da bi se time smanjio rad bubrega.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zašto se znojimo? (Biologija)
Zašto se znojimo?
Zamislimo da je naše telo jedna uvek zapaljena peć. Hrana koju uzimamo bila bi gorivo koje sagoreva u telu. U toku tog procesa telo troši oko 2.500 kalorija.
Ova količina toplote je dovoljna, da se 28,5 l vode zagreje do tačke ključanja. Šta se dešava sa tolikom toplotom u našem telu? Kad ne bi postojala kontrola temperature, mi bismo sigurno bili „vrući“. Ali nama je poznato da se telesna temperatura ne penje preko 37° Celzijusa, osim kada smo bolesni.
Znojenje je jedan od načina koji obezbeđuje održavanje normalne telesne temperature.
Ako je temperatura krvi porasla, centar za hlađenje počinje da radi. Proces oksidacije ili sagorevanja materija se usporava i dešava se još nešto što je značajno. Krvni sudovi u koži se šire, a višak toplote odlazi sa isparavanjem znoja. Zato, na primer, osećamo hladnoću posle kupanja, jer voda koja ostaje u dodiru sa našom toplom kožom brzo isparava i rashlađuje nas. Zbog toga je i znojenje deo procesa hlađenja tela.
Znojenje je nalik na tuš koji pere telo. Tečnost izlazi kroz bezbroj finih otvora na koži u vidu vidljivih malih kapljica koje brzo isparavaju i brzo rashlađuju telo — ukoliko je potrebno.
Ako u vazduhu ima dosta vlage, osetićemo izvesne teškoće zbog toga što voda na našoj koži ne može lako da isparava. Zbog toga se hladimo lepezom da bismo „rasterali“ vlažan vazduh i pomogli isparavanje znoja.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zamislimo da je naše telo jedna uvek zapaljena peć. Hrana koju uzimamo bila bi gorivo koje sagoreva u telu. U toku tog procesa telo troši oko 2.500 kalorija.
Ova količina toplote je dovoljna, da se 28,5 l vode zagreje do tačke ključanja. Šta se dešava sa tolikom toplotom u našem telu? Kad ne bi postojala kontrola temperature, mi bismo sigurno bili „vrući“. Ali nama je poznato da se telesna temperatura ne penje preko 37° Celzijusa, osim kada smo bolesni.
Znojenje je jedan od načina koji obezbeđuje održavanje normalne telesne temperature.
Ako je temperatura krvi porasla, centar za hlađenje počinje da radi. Proces oksidacije ili sagorevanja materija se usporava i dešava se još nešto što je značajno. Krvni sudovi u koži se šire, a višak toplote odlazi sa isparavanjem znoja. Zato, na primer, osećamo hladnoću posle kupanja, jer voda koja ostaje u dodiru sa našom toplom kožom brzo isparava i rashlađuje nas. Zbog toga je i znojenje deo procesa hlađenja tela.
Znojenje je nalik na tuš koji pere telo. Tečnost izlazi kroz bezbroj finih otvora na koži u vidu vidljivih malih kapljica koje brzo isparavaju i brzo rashlađuju telo — ukoliko je potrebno.
Ako u vazduhu ima dosta vlage, osetićemo izvesne teškoće zbog toga što voda na našoj koži ne može lako da isparava. Zbog toga se hladimo lepezom da bismo „rasterali“ vlažan vazduh i pomogli isparavanje znoja.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zbog čega je naše telo toplo? (Biologija)
Zbog čega je naše telo toplo?
Za održavanje života i rad, čovečjem telu je potrebna energija. Ona se dobija sagorevanjem hrane koju unosimo.
Rezultat sagorevanja hrane u našem telu, naravno, nije vatra niti velika toplota. To je veoma blaga, tačno podešena toplota. U čovečjem telu postoje materije koje spajaju kiseonik sa gorivom na unapred određeni način.
Čovečje telo održava stalnu temperaturu, između 36,6°C i 37°C, bez obzira na temperaturu okoline. To se postiže preko centra u mozgu koji se zove centar za održavanje telesne toplote. On se u stvari sastoji iz tri centra: jednog koji kontroliše temperaturu krvi; drugog, koji podiže temperaturu krvi kada ona opadne — centar za proizvodnju toplote, i trećeg koji omogućava hlađenje krvi kada je temperatura suviše visoka — centar za hlađenje.
Šta se dešava ako temperatura tela pada? Deo živčanog sistema za održavanje telesne toplote podstaknut je da stupi u dejstvo. Tada neke žlezde izlučuju sokove čija je uloga da povećaju sagorevanje hranljivih materija u mišićima i jetri, i tako unutrašnja toplota tela raste. U isto vreme krvni sudovi kože se skupljaju, tako da se zračenjem gubi što manje toplote. Kožne žlezde učestvuju pri tom izlučivanjem masne materije, koja pomaže telu da sačuva toplotu.
Drhtanje nastaje nesvesno, kada temperatura krvi padne suviše nisko. Centar za proizvodnju toplote u mozgu natera vas da drhtite da biste proizveli što više toplote!
Ako temperatura tela raste, centar za hlađenje počinje da radi. On širi krvne sudove u koži, tako da suvišna toplota odlazi zračenjem iz tela. Pored toga, rashlađivanje tela postiže se i znojenjem.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Za održavanje života i rad, čovečjem telu je potrebna energija. Ona se dobija sagorevanjem hrane koju unosimo.
Rezultat sagorevanja hrane u našem telu, naravno, nije vatra niti velika toplota. To je veoma blaga, tačno podešena toplota. U čovečjem telu postoje materije koje spajaju kiseonik sa gorivom na unapred određeni način.
Čovečje telo održava stalnu temperaturu, između 36,6°C i 37°C, bez obzira na temperaturu okoline. To se postiže preko centra u mozgu koji se zove centar za održavanje telesne toplote. On se u stvari sastoji iz tri centra: jednog koji kontroliše temperaturu krvi; drugog, koji podiže temperaturu krvi kada ona opadne — centar za proizvodnju toplote, i trećeg koji omogućava hlađenje krvi kada je temperatura suviše visoka — centar za hlađenje.
Šta se dešava ako temperatura tela pada? Deo živčanog sistema za održavanje telesne toplote podstaknut je da stupi u dejstvo. Tada neke žlezde izlučuju sokove čija je uloga da povećaju sagorevanje hranljivih materija u mišićima i jetri, i tako unutrašnja toplota tela raste. U isto vreme krvni sudovi kože se skupljaju, tako da se zračenjem gubi što manje toplote. Kožne žlezde učestvuju pri tom izlučivanjem masne materije, koja pomaže telu da sačuva toplotu.
Drhtanje nastaje nesvesno, kada temperatura krvi padne suviše nisko. Centar za proizvodnju toplote u mozgu natera vas da drhtite da biste proizveli što više toplote!
Ako temperatura tela raste, centar za hlađenje počinje da radi. On širi krvne sudove u koži, tako da suvišna toplota odlazi zračenjem iz tela. Pored toga, rashlađivanje tela postiže se i znojenjem.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zašto osećamo žeđ? (Biologija)
Zašto osećamo žeđ?
Ako ožednimo a nemamo mogućnosti da nešto popijemo, osetićemo tako veliku žeđ da ćemo sve drugo zaboraviti. Svi smo mi ponekad bili žedni, ali možemo li i zamisliti kako se oseća neko ko danima nije pio vode? Ako čovek ne unosi u organizam nikakvu tečnost tri nedelje, on je osuđen na smrt.
Jednostavno, našem telu je potrebno da dopunjuje svoje zalihe tečnosti, iako 50 do 60 procenata njegove težine čini voda! U stvari, prosečna odrasla osoba gubi u toku dana oko 700 g vode znojenjem i izlučuje oko 1,3 l kroz otpadne materije. S druge strane, bez obzira na to da li pijemo ili ne, mi unosimo vodu. Varenjem hrane organizam dobija skoro 350 g tečnosti dnevno. Ali taj proces gubljenja i uzimanja tečnosti nije dovoljan za stalno održavanje vode u onoj količini koja je neophodna našem telu. Žeđ je znak koji opominje da je telu potrebno više vode.
Mnogi veruju da žeđ nastaje usled suvih usana ili sušenja grla, ali to nije tačno. Do ove pojave dolazi iz raznih razloga, kao što su nervoza, naporan rad ili, jednostavno, usporeno lučenje pljuvačnih žlezda. Njihov rad može da se pojača (na primer, uzimanjem limunovog soka), ali to neće uticati na žeđ. Drugim rečima, rad pljuvačnih žlezda može da bude normalan, želudac, krvotok i mokraćna bešika mogu da budu puni vode, a da ipak osećamo žeđ. Tako neko može da popije nekoliko čašica rakije i da još uvek bude žedan, ako je između čašica jeo slani kikiriki.
Razlozi ovih pojava leže u tome što promena količine soli u našoj krvi izaziva žeđ. U krvi postoje određene normalne količine vode i soli. Ako se taj odnos promeni u korist soli, nastaje osećaj žeđi.
U mozgu postoji centar za žeđ koji reaguje na određenu količinu soli u krvi. Ako se ta količina izmeni, centar reaguje na taj način što šalje poruke zadnjem zidu ždrela. Odatle one odlaze u mozak i usled tih kombinovanih osećaja nastaje žeđ.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Ako ožednimo a nemamo mogućnosti da nešto popijemo, osetićemo tako veliku žeđ da ćemo sve drugo zaboraviti. Svi smo mi ponekad bili žedni, ali možemo li i zamisliti kako se oseća neko ko danima nije pio vode? Ako čovek ne unosi u organizam nikakvu tečnost tri nedelje, on je osuđen na smrt.
Jednostavno, našem telu je potrebno da dopunjuje svoje zalihe tečnosti, iako 50 do 60 procenata njegove težine čini voda! U stvari, prosečna odrasla osoba gubi u toku dana oko 700 g vode znojenjem i izlučuje oko 1,3 l kroz otpadne materije. S druge strane, bez obzira na to da li pijemo ili ne, mi unosimo vodu. Varenjem hrane organizam dobija skoro 350 g tečnosti dnevno. Ali taj proces gubljenja i uzimanja tečnosti nije dovoljan za stalno održavanje vode u onoj količini koja je neophodna našem telu. Žeđ je znak koji opominje da je telu potrebno više vode.
Mnogi veruju da žeđ nastaje usled suvih usana ili sušenja grla, ali to nije tačno. Do ove pojave dolazi iz raznih razloga, kao što su nervoza, naporan rad ili, jednostavno, usporeno lučenje pljuvačnih žlezda. Njihov rad može da se pojača (na primer, uzimanjem limunovog soka), ali to neće uticati na žeđ. Drugim rečima, rad pljuvačnih žlezda može da bude normalan, želudac, krvotok i mokraćna bešika mogu da budu puni vode, a da ipak osećamo žeđ. Tako neko može da popije nekoliko čašica rakije i da još uvek bude žedan, ako je između čašica jeo slani kikiriki.
Razlozi ovih pojava leže u tome što promena količine soli u našoj krvi izaziva žeđ. U krvi postoje određene normalne količine vode i soli. Ako se taj odnos promeni u korist soli, nastaje osećaj žeđi.
U mozgu postoji centar za žeđ koji reaguje na određenu količinu soli u krvi. Ako se ta količina izmeni, centar reaguje na taj način što šalje poruke zadnjem zidu ždrela. Odatle one odlaze u mozak i usled tih kombinovanih osećaja nastaje žeđ.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zašto je čovečjem telu potrebna voda? (Biologija)
Zašto je čovečjem telu potrebna voda?
Voda čini šezdeset procenata čovečjeg tela. Kad biste ljudsko telo mogli iscediti kao limun, dobili biste oko pedeset litara vode. Ona, zbog materija koje sadrži, nije kao obična voda. U krvnim sudovima nalazi se oko četiri litra vode, koju srce održava u stalnom kruženju kroz telo. Ova krvna voda stalnim proticanjem kupa svaku ćeliju čovečjeg tela. Voda igra ulogu sprovodioca toplote kroz telo. Čak i ako ne pijete vodu u toku dana, vi unosite jedan litar vode sa čvrstom hranom koju jedete, jer povrće, voće, hleb i meso sadrže od trideset do devedeset procenata vode. Pored toga, svako unosi oko dva litra vode dnevno u vidu tečnosti. Popijena voda odlazi iz creva u krv.
U toku dana, oko deset litara vode kruži između različitih organa čovečjeg tela. Na primer, kada žvaćete hranu, vi istovremeno sisate malu količinu pljuvačke iz pljuvačnih žlezda i progutate je zajedno s hranom. Ubrzo zatim voda u pljuvačnim žlezdama je nadoknađena vodom iz krvnih sudova.
Količina vode u krvi ostaje stalno ista. I kada ste veoma žedni, posle napornog rada u toku toplog dana, krvni sudovi sadrže istu količinu vode. Bez obzira koliko popijete vode, količina vode u krvnim sudovima ostaje ista.
A višak vode se raspoređuje u razne organe: creva, jetru, mišiće i bubrege.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Voda čini šezdeset procenata čovečjeg tela. Kad biste ljudsko telo mogli iscediti kao limun, dobili biste oko pedeset litara vode. Ona, zbog materija koje sadrži, nije kao obična voda. U krvnim sudovima nalazi se oko četiri litra vode, koju srce održava u stalnom kruženju kroz telo. Ova krvna voda stalnim proticanjem kupa svaku ćeliju čovečjeg tela. Voda igra ulogu sprovodioca toplote kroz telo. Čak i ako ne pijete vodu u toku dana, vi unosite jedan litar vode sa čvrstom hranom koju jedete, jer povrće, voće, hleb i meso sadrže od trideset do devedeset procenata vode. Pored toga, svako unosi oko dva litra vode dnevno u vidu tečnosti. Popijena voda odlazi iz creva u krv.
U toku dana, oko deset litara vode kruži između različitih organa čovečjeg tela. Na primer, kada žvaćete hranu, vi istovremeno sisate malu količinu pljuvačke iz pljuvačnih žlezda i progutate je zajedno s hranom. Ubrzo zatim voda u pljuvačnim žlezdama je nadoknađena vodom iz krvnih sudova.
Količina vode u krvi ostaje stalno ista. I kada ste veoma žedni, posle napornog rada u toku toplog dana, krvni sudovi sadrže istu količinu vode. Bez obzira koliko popijete vode, količina vode u krvnim sudovima ostaje ista.
A višak vode se raspoređuje u razne organe: creva, jetru, mišiće i bubrege.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zašto starimo? (Biologija)
Zašto starimo?
Znate li da je u starom Rimu običan čovek mogao da očekuje da će živeti najviše 23 godine? Pre otprilike sto godina prosečan ljudski vek iznosio je 40 godina.
Većina ljudi bi želela da živi veoma dugo; niko ne želi da ostari. Ali starenje je proces koji počinje od samog rođenja i nastavlja se u toku celog života.
Kada neko ulazi u sve dublju starost, sve radnje i životni procesi organizma se usporavaju. Čovek gubi deo svoje snage i njegova čula gube oštrinu. Obično dolazi i do smanjenja telesne težine i visine. Zajedno sa ovim može da dođe do slabljenja vida, delimične gluvoće, sede kose i do opuštenosti i manje gipkosti kože.
He stare svi ljudi podjednakom brzinom, ali se neke promene koje dolaze sa godinama ne mogu izbeći, zato što se one događaju u tkivima tela i u svim njegovim organima. Na primer, ćelije bubrega, jetre, gušterače i slezine počinju postepeno da propadaju, zato što krvni sudovi stare i ne vrše dovoljno snabdevanje krvlju i hranom, kao nekada. Štitna i druge žlezde isto tako propadaju.
Celokupni sistem za krvotok u organizmu počinje da se menja sa godinama i ne funkcioniše onako aktivno kao nekada. Zbog ovih promena mi čak i ne dišemo na isti način. Oči, uši, kosti, zglobovi, krv, koža, nokti i zubi, sve to počinje da se degeneriše ili da propada. To je razlog što stariji svet često mora da promeni svoj način života i ishrane.
Ove promene su biološke i ne mogu se sprečiti, jednostavno zato što ostarela tkiva i organi ne mogu više da rade punom snagom. Starosne promene nisu svuda jednake. Čovek od šezdeset godina može da ima neka tkiva i organe kao čovek od osamdeset godina, dok mu drugi organi mogu biti očuvani kao kod čoveka od četrdeset, trideset pa čak i dvadeset godina.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Znate li da je u starom Rimu običan čovek mogao da očekuje da će živeti najviše 23 godine? Pre otprilike sto godina prosečan ljudski vek iznosio je 40 godina.
Većina ljudi bi želela da živi veoma dugo; niko ne želi da ostari. Ali starenje je proces koji počinje od samog rođenja i nastavlja se u toku celog života.
Kada neko ulazi u sve dublju starost, sve radnje i životni procesi organizma se usporavaju. Čovek gubi deo svoje snage i njegova čula gube oštrinu. Obično dolazi i do smanjenja telesne težine i visine. Zajedno sa ovim može da dođe do slabljenja vida, delimične gluvoće, sede kose i do opuštenosti i manje gipkosti kože.
He stare svi ljudi podjednakom brzinom, ali se neke promene koje dolaze sa godinama ne mogu izbeći, zato što se one događaju u tkivima tela i u svim njegovim organima. Na primer, ćelije bubrega, jetre, gušterače i slezine počinju postepeno da propadaju, zato što krvni sudovi stare i ne vrše dovoljno snabdevanje krvlju i hranom, kao nekada. Štitna i druge žlezde isto tako propadaju.
Celokupni sistem za krvotok u organizmu počinje da se menja sa godinama i ne funkcioniše onako aktivno kao nekada. Zbog ovih promena mi čak i ne dišemo na isti način. Oči, uši, kosti, zglobovi, krv, koža, nokti i zubi, sve to počinje da se degeneriše ili da propada. To je razlog što stariji svet često mora da promeni svoj način života i ishrane.
Ove promene su biološke i ne mogu se sprečiti, jednostavno zato što ostarela tkiva i organi ne mogu više da rade punom snagom. Starosne promene nisu svuda jednake. Čovek od šezdeset godina može da ima neka tkiva i organe kao čovek od osamdeset godina, dok mu drugi organi mogu biti očuvani kao kod čoveka od četrdeset, trideset pa čak i dvadeset godina.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Šta su to hormoni? (Biologija)
Šta su to hormoni?
Hormone luče žlezde sa unutrašnjim lučenjem, što znači da se oni izlučuju u organizmu. One se još nazivaju žlezde bez izvodnog kanala, zato što ne upućuju svoje proizvode u kanale, već neposredno u krvotok. Hormone takođe stvaraju i neki organi kao što su jetra i bubrezi, ali većina hormona je proizvod žlezda.
Svaki hormon ima svoje posebno dejstvo u telu. Uopšte, zadatak hormona je da regulišu unutrašnje funkcije tela, kao što su rastenje, ishrana, stvaranje zaliha hranljivih materija i njihovo korišćenje kao i procesi razmnožavanja. Ako žlezde proizvode suviše ili nedovoljno hormona, to može da dovede do nenormalnog fizičkog izgleda.
Evo šta neke glavne žlezde i hormoni rade u našem telu.
Hipofiza je najvažnija od ovih žlezda jer ona upravlja i radom svih drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Njena veličina zaista iznenađuje: ova važna žlezda je otprilike velika kao zrno graška i približno isto toliko teška. Ona je pridodata donjoj površini mozga i zaštićena susednom kosti. Iako je hipofiza tako mala, podeljena je u dva jasno odvojena režnjića — prednji i zadnji. Kroz zadnji režnjić, koji je manji od prednjeg, prolazi više od 50.000 živčanih vlakanaca. Hormon koji proizvodi jedan deo ove žlezde ima za zadatak da podstiče rastenje. Hipofiza proizvodi i dva hormona koji kontrolišu korišćenje vode i masti, krvni pritisak, i način na koji regulišemo toplotu u našem telu. Hipofiza nadzire i razvoj polnih osobina kod muškarca i žene. Ona upravlja i onim delom prometa materija koji ima zadatak da pretvara hranu u različite oblike energije. Hipofiza utiče i na rad mišića, bubrega i drugih organa.
Štitna žlezda, koja je smeštena u vratu, proizvodi hormon koji podstiče rastenje i razvoj tela i procese metabolizma u njemu.
Iznad vrha oba bubrega nalazi se po jedna nadbubrežna žlezda. Ona proizvodi hormon koji se zove adrenalin. Ovaj hormon utiče na krvni pritisak i reakcije pri uzbuđenju ili neuobičajenim situacijama. Kada se čovek uzbudi ili uplaši, stvara se više ovog hormona.
Druge žlezde u telu proizvode hormone od kojih zavisi da li ćete se ponašati kao dečak ili kao devojčica. Kao što vidite, od hormona zavisi dobrim delom kako ćete izgledati i kakvo će biti vaše zdravlje.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Hormone luče žlezde sa unutrašnjim lučenjem, što znači da se oni izlučuju u organizmu. One se još nazivaju žlezde bez izvodnog kanala, zato što ne upućuju svoje proizvode u kanale, već neposredno u krvotok. Hormone takođe stvaraju i neki organi kao što su jetra i bubrezi, ali većina hormona je proizvod žlezda.
Svaki hormon ima svoje posebno dejstvo u telu. Uopšte, zadatak hormona je da regulišu unutrašnje funkcije tela, kao što su rastenje, ishrana, stvaranje zaliha hranljivih materija i njihovo korišćenje kao i procesi razmnožavanja. Ako žlezde proizvode suviše ili nedovoljno hormona, to može da dovede do nenormalnog fizičkog izgleda.
Evo šta neke glavne žlezde i hormoni rade u našem telu.
Hipofiza je najvažnija od ovih žlezda jer ona upravlja i radom svih drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Njena veličina zaista iznenađuje: ova važna žlezda je otprilike velika kao zrno graška i približno isto toliko teška. Ona je pridodata donjoj površini mozga i zaštićena susednom kosti. Iako je hipofiza tako mala, podeljena je u dva jasno odvojena režnjića — prednji i zadnji. Kroz zadnji režnjić, koji je manji od prednjeg, prolazi više od 50.000 živčanih vlakanaca. Hormon koji proizvodi jedan deo ove žlezde ima za zadatak da podstiče rastenje. Hipofiza proizvodi i dva hormona koji kontrolišu korišćenje vode i masti, krvni pritisak, i način na koji regulišemo toplotu u našem telu. Hipofiza nadzire i razvoj polnih osobina kod muškarca i žene. Ona upravlja i onim delom prometa materija koji ima zadatak da pretvara hranu u različite oblike energije. Hipofiza utiče i na rad mišića, bubrega i drugih organa.
Štitna žlezda, koja je smeštena u vratu, proizvodi hormon koji podstiče rastenje i razvoj tela i procese metabolizma u njemu.
Iznad vrha oba bubrega nalazi se po jedna nadbubrežna žlezda. Ona proizvodi hormon koji se zove adrenalin. Ovaj hormon utiče na krvni pritisak i reakcije pri uzbuđenju ili neuobičajenim situacijama. Kada se čovek uzbudi ili uplaši, stvara se više ovog hormona.
Druge žlezde u telu proizvode hormone od kojih zavisi da li ćete se ponašati kao dečak ili kao devojčica. Kao što vidite, od hormona zavisi dobrim delom kako ćete izgledati i kakvo će biti vaše zdravlje.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Da li postoje džinovi? (Biologija)
Da li postoje džinovi?
Svi mi znamo da postoje Pigmeji. Ali, postoji li neka ljudska grupa znatno viša od proseka, kao što su Pigmeji niži od prosečnog čoveka?
He postoji. Visina ljudi je različita u različitim delovima sveta. Neki narodi su niskog rasta — Eskimi, Laponci i neka indijanska plemena u Južnoj Americi. Ljudi nekih plemena u istočnom delu Afrike imaju prosečnu visinu od 185 cm i više. Ali oni nisu džinovi.
U stvari, izgleda da su džinovi postojali samo u bajkama i narodnim pričama. U mnogim delovima Evrope i Azije postoje priče o džinovima koji su živeli u davna vremena, ali naučnih dokaza nema da su takvi ljudi ikada stvarno postojali.
Pa ipak, svi smo videli džinove koji se prikazuju u cirkusima i na vašarima. Kako su oni postali tako visoki? Na žalost, to su obično ljudi koji pate zbog nenormalnog izgleda svog tela. U većini slučajeva posredi je poremećaj jedne od najvažnijih žlezda čovečjeg tela, hipofize.
Hipofiza reguliše rad i rast mnogih organa. Ponekad se stvara tumor koji povećava ovu žlezdu. Ovako povećana, žlezda luči veće količine hormona nego normalno. Jedan od ovih hormona je hormon rasta, koji utiče na veličinu organa i skeleta.
Kada je lučenje ovog hormona suviše veliko u vreme dok kosti još uvek rastu, one će nastaviti da rastu. Takva osoba može da dostigne visinu i od 245 cm. Ovo stanje je poznato kao džinovski rast. Ali takva osoba je džin samo zato što se nešgo nepravilno dogodilo u njenom telu.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Svi mi znamo da postoje Pigmeji. Ali, postoji li neka ljudska grupa znatno viša od proseka, kao što su Pigmeji niži od prosečnog čoveka?
He postoji. Visina ljudi je različita u različitim delovima sveta. Neki narodi su niskog rasta — Eskimi, Laponci i neka indijanska plemena u Južnoj Americi. Ljudi nekih plemena u istočnom delu Afrike imaju prosečnu visinu od 185 cm i više. Ali oni nisu džinovi.
U stvari, izgleda da su džinovi postojali samo u bajkama i narodnim pričama. U mnogim delovima Evrope i Azije postoje priče o džinovima koji su živeli u davna vremena, ali naučnih dokaza nema da su takvi ljudi ikada stvarno postojali.
Pa ipak, svi smo videli džinove koji se prikazuju u cirkusima i na vašarima. Kako su oni postali tako visoki? Na žalost, to su obično ljudi koji pate zbog nenormalnog izgleda svog tela. U većini slučajeva posredi je poremećaj jedne od najvažnijih žlezda čovečjeg tela, hipofize.
Hipofiza reguliše rad i rast mnogih organa. Ponekad se stvara tumor koji povećava ovu žlezdu. Ovako povećana, žlezda luči veće količine hormona nego normalno. Jedan od ovih hormona je hormon rasta, koji utiče na veličinu organa i skeleta.
Kada je lučenje ovog hormona suviše veliko u vreme dok kosti još uvek rastu, one će nastaviti da rastu. Takva osoba može da dostigne visinu i od 245 cm. Ovo stanje je poznato kao džinovski rast. Ali takva osoba je džin samo zato što se nešgo nepravilno dogodilo u njenom telu.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zašto su neki ljudi veoma malog rasta? (Biologija)
Zašto su neki ljudi veoma malog rasta?
Kepeci, ili patuljci, kako se ponekad nazivaju ljudi malog rasta, od davnina privlače pažnju. Na mnogim dvorovima kepeci su držani za uveseljavanje porodice. A jedan od najčuvenijih kepeca svih vremena bio je u 25. godini života visok samo 90 cm i težak 11,5 kg.
Neko može biti vrlo visok ili vrlo mali, pa da ipak bude normalnog rasta. Suviše visok ili suviše nizak rast posledica je bolesti ili poremećaja u radu neke žlezde.
Uopšte uzev, visina čoveka je nasledna. U Africi, u plemenima Vatusi i Masai, ima mnogo ljudi visokih preko 2 m. To je za ljude iz ovih plemena normalna visina. U isto vreme u Africi žive plemena Pigmeja koji su visoki samo 125 cm. To je za njih normalna visina.
Kepec, čija visina nije normalna, obično ima neki poremećaj žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Postoji jedna vrsta kepeca koji imaju glavu i trup normalne veličine, ali imaju kratke noge. To je najčešće posledica bolesti.
Normalni skelet raste u dužinu u toku detinjstva i rane mladosti zato što se hrskavica pretvara u kost na krajevima kostiju koje rastu. Oboljenja hrskavice mogu da spreče normalno rastenje ruku i nogu.
Patuljasti rast može da bude posledica nedostatka hormona žlezde hipofize. Ako dete raste samo u toku prvih nekoliko godina i onda prestane da raste, njegove srazmere ostaju dečje. Takvom detetu se može pomoći hormonima.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Kepeci, ili patuljci, kako se ponekad nazivaju ljudi malog rasta, od davnina privlače pažnju. Na mnogim dvorovima kepeci su držani za uveseljavanje porodice. A jedan od najčuvenijih kepeca svih vremena bio je u 25. godini života visok samo 90 cm i težak 11,5 kg.
Neko može biti vrlo visok ili vrlo mali, pa da ipak bude normalnog rasta. Suviše visok ili suviše nizak rast posledica je bolesti ili poremećaja u radu neke žlezde.
Uopšte uzev, visina čoveka je nasledna. U Africi, u plemenima Vatusi i Masai, ima mnogo ljudi visokih preko 2 m. To je za ljude iz ovih plemena normalna visina. U isto vreme u Africi žive plemena Pigmeja koji su visoki samo 125 cm. To je za njih normalna visina.
Kepec, čija visina nije normalna, obično ima neki poremećaj žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Postoji jedna vrsta kepeca koji imaju glavu i trup normalne veličine, ali imaju kratke noge. To je najčešće posledica bolesti.
Normalni skelet raste u dužinu u toku detinjstva i rane mladosti zato što se hrskavica pretvara u kost na krajevima kostiju koje rastu. Oboljenja hrskavice mogu da spreče normalno rastenje ruku i nogu.
Patuljasti rast može da bude posledica nedostatka hormona žlezde hipofize. Ako dete raste samo u toku prvih nekoliko godina i onda prestane da raste, njegove srazmere ostaju dečje. Takvom detetu se može pomoći hormonima.
izvor: 1000 zašto, 1000 zato...
Zašto prestajemo da rastemo? (Biologija)
Zašto prestajemo da rastemo?
Novorođenče je prosečno dugo 48-50cm. U toku narednih dvadeset godina dužina tela se povećava preko tri puta i kod žena iznosi oko 160cm, a kod muškaraca oko 175cm. Ali čovek ne prestaje tada da raste. On u stvari i dalje raste, čak i posle dvadeset i pete godine, i dostiže svoju najveću visinu oko 35, ili 45 godine.
Šta se dešava posle tih godina? Čovek prestaje da raste i počinje da se „smanjuje“! Svako se smanjuje posle 40. godine života otprilike 1cm svakih deset godina. Razlog ovog smanjenja je postepeni gubitak vode iz hrskavica u zglobovima kičmenog stuba.
Da li znate da smo svakog jutra viši nego prethodne večeri, a da se u toku dana smanjujemo?
Brzina rastenja se menja za vreme različitih godišnjih doba. Mala deca brže rastu leti nego zimi. Bolja hrana, bolji način života i čitav niz drugih okolnosti čine da su današnja pokoljenja u proseku veća nego ranija.
Visina rasta zavisi od rada četiri žlezde: štitne žlezde, hipofize, grudne žlezde i polnih žlezda. Kada ove žlezde rade normalno i kada postoji određena ravnoteža između njihovih aktivnosti, rast je normalan. Zašto prestajemo da rastemo? Šta je to što zaustavlja rastenje?
Hipofiza podstiče rastenje kostiju. Ako ova žlezda preterano funkcioniše, ruke i noge previše rastu, a šake i stopala postaju veoma veliki. Ukoliko hipofiza nedovoljno radi, osoba ostaje malog rasta – kepec. Dete se rađa sa velikom grudnom žlezdom, koja raste i u toku detinjstva. Kada dete napuni trinaest ili četrnaest godina, grudnu žlezdu počinje da zamenjuje masno tkivo. Završetkom puberteta ona se kod većine osoba potpuno gubi. Na njenom mestu ostaje masno tkivo. Takvo smanjenje grudne žlezde pada u vreme kada polne žlezde počinju da rade. Osoba koja postane polno zrela, a to je najdalje do dvadeset i druge godine, prestaje da raste.
Ponekad se polne žlezde prebrzo razvijaju, a rastenje grudne žlezde se prerano usporava. U takvom slučaju osoba ne dostiže prosečnu visinu. Pošto noge rastu kasnije, ali zato više od ostalih delova tela, u ovoj ranoj etapi razvoja noge su kratke, a osobe koje se prerano razvijaju, često izgledaju zdepasto. Takav je naprimer bio Napoleon. Ako polne žlezde krenu prerano da se razvijaju, grudna žlezda nastavlja da radi i takve osobe dostižu natprosečnu visinu.
izvor 1000 zašto, 1000 zato...
Novorođenče je prosečno dugo 48-50cm. U toku narednih dvadeset godina dužina tela se povećava preko tri puta i kod žena iznosi oko 160cm, a kod muškaraca oko 175cm. Ali čovek ne prestaje tada da raste. On u stvari i dalje raste, čak i posle dvadeset i pete godine, i dostiže svoju najveću visinu oko 35, ili 45 godine.
Šta se dešava posle tih godina? Čovek prestaje da raste i počinje da se „smanjuje“! Svako se smanjuje posle 40. godine života otprilike 1cm svakih deset godina. Razlog ovog smanjenja je postepeni gubitak vode iz hrskavica u zglobovima kičmenog stuba.
Da li znate da smo svakog jutra viši nego prethodne večeri, a da se u toku dana smanjujemo?
Brzina rastenja se menja za vreme različitih godišnjih doba. Mala deca brže rastu leti nego zimi. Bolja hrana, bolji način života i čitav niz drugih okolnosti čine da su današnja pokoljenja u proseku veća nego ranija.
Visina rasta zavisi od rada četiri žlezde: štitne žlezde, hipofize, grudne žlezde i polnih žlezda. Kada ove žlezde rade normalno i kada postoji određena ravnoteža između njihovih aktivnosti, rast je normalan. Zašto prestajemo da rastemo? Šta je to što zaustavlja rastenje?
Hipofiza podstiče rastenje kostiju. Ako ova žlezda preterano funkcioniše, ruke i noge previše rastu, a šake i stopala postaju veoma veliki. Ukoliko hipofiza nedovoljno radi, osoba ostaje malog rasta – kepec. Dete se rađa sa velikom grudnom žlezdom, koja raste i u toku detinjstva. Kada dete napuni trinaest ili četrnaest godina, grudnu žlezdu počinje da zamenjuje masno tkivo. Završetkom puberteta ona se kod većine osoba potpuno gubi. Na njenom mestu ostaje masno tkivo. Takvo smanjenje grudne žlezde pada u vreme kada polne žlezde počinju da rade. Osoba koja postane polno zrela, a to je najdalje do dvadeset i druge godine, prestaje da raste.
Ponekad se polne žlezde prebrzo razvijaju, a rastenje grudne žlezde se prerano usporava. U takvom slučaju osoba ne dostiže prosečnu visinu. Pošto noge rastu kasnije, ali zato više od ostalih delova tela, u ovoj ranoj etapi razvoja noge su kratke, a osobe koje se prerano razvijaju, često izgledaju zdepasto. Takav je naprimer bio Napoleon. Ako polne žlezde krenu prerano da se razvijaju, grudna žlezda nastavlja da radi i takve osobe dostižu natprosečnu visinu.
izvor 1000 zašto, 1000 zato...
Kako rastemo? (Biologija)
Kako rastemo?
Jedna od osobina živih bića je da rastu. Rastenjem živo biće usavršava svoj sastav i funkcije. Najvažniji činioci koji izazivaju rastenje su nasledni i nalaze se u zametku živog bića. I ljudska bića i životinje prolaze kroz nekoliko stupnjeva razvoja. To su: embrionalni stupanj, period odojčeta, zatim detinstva, mladosti, zrelog doba i, najzad starosti.
Neka živa bića jedva da imaju rano detinstvo. Izvesne ptice, na primer, mogu da lete čim se izlegu. Zamorče je sposobno da se stara o sebi već trećeg dana po dolasku na svet. A ljudsko biće je potpuno odraslo tek negde oko dvadesete godine. Od prvog trenutka novorođenče ima sve one živčane ćelije koje će imati u toku celog života: moždane i periferne. Razvijanje između ovih živčanih ćelija omogućava detetu da kontroliše svoje pokrete, da uči i ponaša se kao društveno biće. Sva ljudska bića rastu na sličan način, ali ipak postoje i neke bitne razlike između dece različitog pola. Dečaci i devojčice prolaze istu stazu, ali na različit način i različitom brzinom. U toku nekoliko prvih nedelja posle rođenja, telo raste znatno brže nego ikad kasnije tokom života. Već pred kraj prve godine raste se sporije, au toku čitavog detinstva umereno. Pri kraju detinstva tempo rastenja počinje da se ubrzava. Taj period obično nastupa kod devojčica između jedanaeste i trinaeste godine, a kod dečaka između dvanaeste i četrnaeste godine. Izvesno vreme oni rastu sve dok ne dostignu najveću moguću brzinu rastenja. Zatim tempo počinje da opada sve do trenutka kada rastenje potpuno prestaje. Povećanje visine i težine obično ne idu istovremeno. Najpre se raste u visinu, a zatim se dobija u težini. Kod mnogih postoji takozvani „bucmasti“ period negde između jedanaeste i dvanaeste godine. A tada dete počinje naglo da raste i „bucmasti period se gubi.
izvor 1000 zašto, 1000 zato...
Jedna od osobina živih bića je da rastu. Rastenjem živo biće usavršava svoj sastav i funkcije. Najvažniji činioci koji izazivaju rastenje su nasledni i nalaze se u zametku živog bića. I ljudska bića i životinje prolaze kroz nekoliko stupnjeva razvoja. To su: embrionalni stupanj, period odojčeta, zatim detinstva, mladosti, zrelog doba i, najzad starosti.
Neka živa bića jedva da imaju rano detinstvo. Izvesne ptice, na primer, mogu da lete čim se izlegu. Zamorče je sposobno da se stara o sebi već trećeg dana po dolasku na svet. A ljudsko biće je potpuno odraslo tek negde oko dvadesete godine. Od prvog trenutka novorođenče ima sve one živčane ćelije koje će imati u toku celog života: moždane i periferne. Razvijanje između ovih živčanih ćelija omogućava detetu da kontroliše svoje pokrete, da uči i ponaša se kao društveno biće. Sva ljudska bića rastu na sličan način, ali ipak postoje i neke bitne razlike između dece različitog pola. Dečaci i devojčice prolaze istu stazu, ali na različit način i različitom brzinom. U toku nekoliko prvih nedelja posle rođenja, telo raste znatno brže nego ikad kasnije tokom života. Već pred kraj prve godine raste se sporije, au toku čitavog detinstva umereno. Pri kraju detinstva tempo rastenja počinje da se ubrzava. Taj period obično nastupa kod devojčica između jedanaeste i trinaeste godine, a kod dečaka između dvanaeste i četrnaeste godine. Izvesno vreme oni rastu sve dok ne dostignu najveću moguću brzinu rastenja. Zatim tempo počinje da opada sve do trenutka kada rastenje potpuno prestaje. Povećanje visine i težine obično ne idu istovremeno. Najpre se raste u visinu, a zatim se dobija u težini. Kod mnogih postoji takozvani „bucmasti“ period negde između jedanaeste i dvanaeste godine. A tada dete počinje naglo da raste i „bucmasti period se gubi.
izvor 1000 zašto, 1000 zato...
Šta su to geni? (Biologija)
Šta su to geni?
Još pre nego što se dete rodi mi možemo, posmatrajući njegove roditelje, da predvidimo mnoga od bioloških obeležja koja će ono imati. To nam je moguće zato što znamo zakone nasleđa.
Na primer, ako jedan od roditelja ima smeđe oči, a drugi plave, dete ce imati smeđe. Ako oba roditelja imaju plave dužice, dete će, kao i roditelji imati plave oči. Ako jedan od roditelja ima kovrdžavu kosu podjednake su mogućnosti da nasledi kovrdžavu kosu kao i pravu.
Međutim, zakoni nasleđa su kod čoveka ponekad veoma složeni. Ako otac ima obeležja potpuno različita od majke, onda će jedna od dve suprotne nadjačati drugu i kod deteta će se javiti obeležja jednog roditelja, a drugog ne. Ono obeležje koje odnosi prevagu, naziva se dominantnim, a ono drugo recesivnim ili potisnutim. Smeđe oči su dominantno nasledno obeležje, a plave recesivno. Zato će dete iz našeg primera imati smeđe oči.
Kako se ova obeležja roditelja prenose na dete? Ona se prenose na jedro jajne ćelije i na jedro semene ćelije. Ova jedra se sastoje od velikog broja, možda nekoliko stotina, čestica koje se zovu geni. Geni nisu bez reda rasuti u jedrima, već su povezane u nizove kao niska perli. Zrela jajna ćelija ima 24 ovakva niza gena, a isto toliko ima i semena jajna ćelija. Kada se jajna i semena ćelija spoje, nađu se zajedno 24 para ovih nizova koji se hromozomi.
Geni, čak i u istom hromozomu, razlikuju se u pogledu ovog uticaja na razvoj. Neki upravljaju razvojem jednog, drugi razvojem drugog organa ili telesnih obeležja. Pa ipak, svi oni zajednički učestvuju u razvoju celog tela. Obeležja koje nose geni jednog niza nasleđuju se zajedno, mada ponekad nizovi mogu da se prekinu i da dođe do međusobne zamene čestica sa drugim nizovima.
izvor 1000 zašto, 1000 zato...
Još pre nego što se dete rodi mi možemo, posmatrajući njegove roditelje, da predvidimo mnoga od bioloških obeležja koja će ono imati. To nam je moguće zato što znamo zakone nasleđa.
Na primer, ako jedan od roditelja ima smeđe oči, a drugi plave, dete ce imati smeđe. Ako oba roditelja imaju plave dužice, dete će, kao i roditelji imati plave oči. Ako jedan od roditelja ima kovrdžavu kosu podjednake su mogućnosti da nasledi kovrdžavu kosu kao i pravu.
Međutim, zakoni nasleđa su kod čoveka ponekad veoma složeni. Ako otac ima obeležja potpuno različita od majke, onda će jedna od dve suprotne nadjačati drugu i kod deteta će se javiti obeležja jednog roditelja, a drugog ne. Ono obeležje koje odnosi prevagu, naziva se dominantnim, a ono drugo recesivnim ili potisnutim. Smeđe oči su dominantno nasledno obeležje, a plave recesivno. Zato će dete iz našeg primera imati smeđe oči.
Kako se ova obeležja roditelja prenose na dete? Ona se prenose na jedro jajne ćelije i na jedro semene ćelije. Ova jedra se sastoje od velikog broja, možda nekoliko stotina, čestica koje se zovu geni. Geni nisu bez reda rasuti u jedrima, već su povezane u nizove kao niska perli. Zrela jajna ćelija ima 24 ovakva niza gena, a isto toliko ima i semena jajna ćelija. Kada se jajna i semena ćelija spoje, nađu se zajedno 24 para ovih nizova koji se hromozomi.
Geni, čak i u istom hromozomu, razlikuju se u pogledu ovog uticaja na razvoj. Neki upravljaju razvojem jednog, drugi razvojem drugog organa ili telesnih obeležja. Pa ipak, svi oni zajednički učestvuju u razvoju celog tela. Obeležja koje nose geni jednog niza nasleđuju se zajedno, mada ponekad nizovi mogu da se prekinu i da dođe do međusobne zamene čestica sa drugim nizovima.
izvor 1000 zašto, 1000 zato...
Пријавите се на:
Постови (Atom)
